Stražilovo

696

СТРАЖИЛОВО

Б р . 41

— 1." — Знам, да. је свака аутобиографија — била она и најнезнатније личности — врло интересантна, јер у њој читалац нађе много драгоцено зрнце, из ње може да дозна оно што није знао, она може да му објасни необјашњено; једном речи из аутобиографије — особито знаменитих људи — човек се може многом чему научити, и, ово је најглавније, из ње може да схвати мииуло време и да боље разуме људе и прилике, у којима се они кретали. Видећи пак на књизи име Драгашевића, још се већма заинтересовах. Аутобиографија једнога скоро пензијонованог пуковника, једног ђенералштабног официра, који је учествовао у сва три наша рата, једнога песника, географа, професора академије и велике школе, заиста мора бити врло важна, номислих. При том се сетих, да сам једном читао у „Јавору", да „Драгашевић спада у људе, који имају своју прошлост," па, без икаквог даљег премишљања, уђем у књизкарницу, извадим динар и купим књигу. Још у путу прочитах на насловном листу садрлмј: Биљани Нетак — Прва распутица — Фаталан зајам — Тајанствени просијак —■ Први полазак у „горња места" — „Благородни" и „Високородни". Некако ми пе иђаше у главу оно „Истинске приче" и „Аутобиографија." Аутобиографија у причама! . . Али се с тим измирих. Рекох: па писцу је слободно да пише у каквом год облику хоће. Он је свој животопис могао написати и у стиховима, па никоме ништа. Зашто, дакле, да не пише у виду прича?! Чим дођох кући, с највећим нестрпљењем расекох књигу и почех је читати, држећи црвени „плајваз" у руци! Ово је код мене врло ружна навика, с тога пријатељи не ће ни да ми позајмљују књиге. — Ти их, брате, ишараш, — обично ми веле. Еле, прочитао сам књигу од почетка до краја (баш нисам изоставио ни мото: „Кад о другом читаш, мисли и на себе; — Код тог другог има, што с' тиче и тебе"), и, нраво да кажем, цео се мој првашњи занос разбио о хладне њене странице! Дуго сам мислио, како управ треба узети ову књигу: или као приче, или као аутобиографију? Као приче, кад не би било Лазаревића, Адамова и Веселиновића, биле би можда добре; али после њих...!! Као аутобиографија опет не одговара ономе, што се с правом тражи од једне аутобиографије. У осталом можда ћемо праву аутобиографију још и добити у наставку од писца, јер не знамо, значи ли оно „1" на корицама: један динар или прва свеска. Драгашевић је започео аутобиографију са својом деветом годином и довео је до официрства; али би све то могло да стане на неколико сграница. Из целог његовог причања читалац не може да створи ни једну праву и потпуну слику. Своје ђаковање ттисац

је врло површно изложио, тако, да не можемо да дознамо, какво је тада било школовање у Србији, какав ли опет тадањи ђачки живот, који је увек пун интересантности. Место оне веселе детиње душе, он нам преставља суморног дечка од девет година, који је и сувише озбиљан и мислен, и који већ тада, при својим предузећима, мисли на рачун! Код тог деветгодишњег детета има таквих мисли, које би биле претеране и за свршеног матуранда. — Једино, што нас је мало загрејало, то је причање о ђачком позоришту, но и то је врло површно. Можда за то не би ии дознали, да позориште није проузроковало, да Драгашевић изгуби „благодјејање" у гимназији. Драгашевић свога читаоца ни најмање не упознаје са ондашњим друштвеним животом, са људима, с којима је долазио у додир, са својима професорима и друговима, као што није обратио пажњу ни па народне обичаје, који се данас све то више губе е Србији. У опште, мање више, све је развлачено. Да нам писац каже, да је он написао једном посланику св. Андрејске скупштине предлог, да се укину титуле „благородни" и „високородни", требало му читавих 46. страница. Међу тим ово је могла да буде једна од најлепших слика, јер је у једном тако интересаптном моменту, као што је била св. Андрејска скупштина, писац био академац. Ипак најбоље је „Први полазак у горњаместа," јер је овде писац више причао а мање филозофисао. При том је, треба му признати, врлолепо окарактерисао Милетићев политички рад. Драгашевићу као да је главни задатак био да напише неколико листића из филозофије и морала, па ма то филозофисање и резоновање било са свим настрано и непојамно, као што је и цело његово писање суморно, што се даје објаснити пишчевим темпераментом. Он сам на једном местувели: „Пре ми је поглед био (бар тако су ми онда говорили) доста примамљив и више враголаст; а сада такав, да се човек од њега поплаши." (Стр. 94). —Из Драгашевићевог писања видите човека патријоту; али видите и човека мизантропа, човека чудног, човека, кога не можете да разумете, човека ни на небу ни на земљи. Какве чудне мисли и резоновања веју кроз Драгашевићеву књигу, посведочиће ови његови ставови: „Ја онда нисам знао, шта је то народ, па да га волим као сада; ал сам још мање знао, да школа човека одваја од народа, па —• да ја то не чиним. „До душе школа не треба то да чини; али код нас чини . . . „Ни једна установа код нас није поникла из нас. „Све, гато имамо, ми смо примили од туђина, па смо за то и један другоме туђини. Нити ми разуме-