Stražilovo

Б р . 43.

СТРАЖИЛОВО

697

мо народ, нити народ разуме нас. Он куса чорбу, ми једемо супу; он у вече вечера, ми у вече ручамо — и шта још ту нема. Цео наш одношај према њему у томе је, што ми хоћемо да га одродимо, а он се не да. Народ нема разлога; он има инстинкт. Ал инстинкт, — то и ви знате, •— он је анђео хранитељ у свима приликама, које прост мозак не може да прозна. —" (Стр. 24.-25.)

„Веровање у судбину није тако глупо, као што хоће да оцене неки. Њу одричу баш они исти, који и о Богу не мисле боље. А прост човек верујући у Бога, тек верује у судбину. Код њега није ово супротица, него узајмица. Штогод му се деси у зкивоту доброг, он — благодари Богу; ал штогод би му се Десило лошег, он — да не би вређао Бога, јер га се боји — приписује судбини. А и добро и зло долази, — тако прост човек верује — по одредби неког другог, а не од његове властите воље." (Стр. 28.-29.). „Бор је одржала нланина, а човека судбина..." (Стр. 55.). „У достачности и довољству човек би могао тек Богу да благодари, не да га моли; ал је благодарност врлина одвећ нежна, те је човек, — животиња исто тако грамзива као и друге — не може сваки да појми. ..." (Стр. 28.) „Да није Бог наредио, да се нађе и по који добар човек, људи би били животиње." (Стр. 62.). ' „Но — свака је хисторија загонетка. Који мисли, да је нешто било онако, како у хисторији пише, тај се вара. Њу мораш најпре да одгонеташ. „Данашња је хисторија састав, у коме су можда само наслови истинити. Она угледа неки факт; па тражећи му постанак, заплива у митологију. Можда су стари Грци исто тако мислили о многој хисторији, кад су имали реч митисторија, што ће ( верно ареиисујемо ) рећи измишљена хисторија. „Сваки писац данас друго што подмеће људима, који су пре нас нешто радили. Неки хоћенекогада по што по то узвиси, а некога на силу Божију понизи. Сирота Јерина оста „нроклета" ни крива ни дужна, а манити Урош доспео у календар, и сам не зна за што. „Често је узрок оваквом чему она српска пословица: „мајка ћерку кара, снаји преговара." Зар нису хисторици последњих сто година Цезара катраном намазали? А зашто? — Зато, што он, давно већ иструнуо у земљи, нема у својој руци „жандара," који би господина писца у ладовину, а можда и на вешала посадили . . .

„Сваки дакле друго што износи, него што јесте. Ал кад се то чини и са људима живима, онда није чудо за оне, који су давно прашина. Они не могу сведочити. До душе живима се већином кади; и шта више, због живих често се и мртвима на гроб тамњан меће. . . „Данашња је дакле хисторија више скаска, него друго што. Истина, она може бити и науком, ал не свакоме. —" (Стр. 75.-76.). С овим у свези стоји и ово: Драгашевић ирича, како је народним посланицима писао тужбе бадава. Ово се тако прочуло, те неки Ужичани зауставе караван свој нред академијом, и запиташе, „да ли ту борави онај, што га кнез поставио да пише народу бађава"? . . . (Стр. 156.) Овоме Драгашевић додаје следеће на стр. 156.: „Кад би какав Панта Срећковић или Љуба Ковачевић после 50 година наишли у народу на оваку (ужичку) причу као традицију, они би, поред осталих врлина, придали кнезу Милошу и ову ... па —• можда би каквом законодавцу још на ум пало, да такво што и установи ..."

„ Психологија и физиологија не могу се једна од друге да одвоје. Каква би ти душа изгледада, ако не знаш функције тела? И шта би ти могло тело да каже, ако не знаш, у чему је душа! Душа не стоји према телу као брашно према "воденици; она није ни буков жир! Душа је дуга „Но ја нисам ове науке учио, па их знам; ја их само осећам. Ал теорија и није ништа друго, него оно, што неко зна, па написао за оног, који то не зна. А колико сама теорија може да вреди, казаће вам сваки, који је без писања постао калиграф. Грдна ли је то благодет, кад дете мете књигу под главу, да би сутра лекцију знало! . ." (Стр. 77.—78.)

„Ја сам био Лаокон, —• — јесте ли видели кадгод ту ужасну слику? — јесте ли је видели, како се грдне змије обмотале око њега и сина му, па га стежу и уједају, и њега и сина, а он их кида —• — кида их са себе, кида са сина, али под силном стегом много јачих змија и отрова њихова, — обоје издишу у самртним боловима?! — јесте ли могли гледати ту грозну слику, а да вам се козка грозом не најежи, да вам се душа из дна не потресе, да вам се срце ледом не смрзне, и изнемогло тело ужасом не клоне. „Јесте, — ја сам био Лаокон! . . . (Стр. 90.). Све ово (и мало више) с тога, што је писац изгубио „благодјејање" у гимназији! . . . „И љубав мајке према сину огромна је љубав. Али нерви њени већ су, или под теретима у живо-