Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

мушкарци имађасмо незграпне руке, на повредисмо тај нежни цвет, што га судбина баци међу нас. Кривица надаше на целу нашу кућу и ту кривицу ваљаде снрати мојом крвљу, шш Селимовом. Бејах спреман и на једно и на друго. У то поче дневна светлост све јаче и јане ировиривати кроз моје прозоре. Исиред прозора стадоше цвркутати ласте, да поздраве рану зору. Угасих свећу, што гораше на столу: беше већ доста видно. 11а домаћем сату у дворани изби јасно полак четири. „Но! сад је време !" иомислим у себи и заогрнувши кабаницу преко леђа, да сакријем оружје, ако би ме ко срео, изидем из собе. Пролазећи мимо кућу, опазим да су врата од главног предсобља, која преко ноћ затвараху о железне лавовске чељусти, већ у велико отворена. Јемачно је неко изишао из куће, мбрадох се дакле добро узети на ум, да се с њим не састанем. Шуњајући се лагано, крај дворишта, липовој алеји, обзирах се пажљиво на све стране, али ми се чињаше, да све, у _ наоколо, још мирно спава. Истом у алеји подигох смедо главу, сигуран, да ме из куће већ нико неће опазити. Јутро, после јучерање буре, беше ведро и лепо. У алеји ме чисто занесе медени мирис росних липа. Скренем на лево, ковачници, воденици и гробљу, јер онуда ми ваљаде ићи, да дођем до Вахове кбдебе. Нод утицајем свежа јутра и погоде нестаде без трага и сна и умора. Чисто се осоколих, а нека слутња у срцу говораше ми, да ћу ,ја победити у тој борби, која ће се за који час заметнути. Селим је, до душе, гађао из пиштоља као мајстор, али нисам ни ја горе гађао: на сабљи ме, истина, надмашивао вештином, али за то ја бејах много јачи од њега, толико јачи, да је једва могао издржати на сабљи моје ударце. „На послетку, како било, мишљах у себи: то је крај, па ако се не развеже, оно ће се расећи тај гордијев чвор, који ме већ тако давно стеже и гуши." А уз то је Селим, у доброј или рђавој намери, учинио велику кривду Хањи, мора дакле за ту кривду Ћскихати. Размишљајући тако, стигох до рибњака. Из ваздуха падаше магла и пара на воду. Свитање обоји сјајно огледало на рибњаку небеском румењу. Рано јутро истом се рађаше; ваздух беше све провиднији и беше свуда широм свеже и погодно и рујно и тихо; само из шевара долажаше ми. до ушију квакање дивљих патака. Бејах већ близу уставе и моста, кад ал' наједаред застадох, као уконан. На мосту стајаше мој отац; забацио руке за леђа, а у рукама му угашена лула; стајаше наслоњен на ограду од моста и гледаше замишљено на воду и рану зору. Јемачно не могаше пи ои заспати, гсао

ни ја, па изиде, да се надише јутарњег ваздуха, а можда и да нрегледи којегде ио господарству. Не могох га одмах спазити, јер сам ишао страном, а не нутем, а уз то ми и врбе заслањаху ограду од моста; не бејах ипак даље од десет корака. Сакријем се за врбу, не знајући ни сам, шта сад да радим. Али отац нит' се миче нит' помиче. Погледах га: па лицу му се огледаше брига и неиспавапост. ПЈ^елеташе очима по рибњаку и мрмљаше јутарњу молитву. Са свим чисто ми допрло до ушију: „Здрава Марија, милости пуна, Господ с тоббм!" Одатле поче тихо шапутати, а за тим опет гласно: „И благословен плод утробе твоје. Амин. Досадило ми тако стајати за врбом и наумим да се украдем преко моста. То ми беше лако, јер отац беше окренут води, а осим тога, као што већ споменух, беше наглув, јер је још као војник оглувио од силне рике топовске. Ступајући пажљиво, стадох прелазити преко моста, да се дочепам врба е ону сТрану, ал', на несрећу, даске беху рђаво понамештане, па једна залупкара, а отац се осврну: — Шта ти ту радиш ? — запита. Поцрвеним као рак. — Идем да се прођем, оче, само да се прођем. Али отац ми приђе и, одгрнув маЈГо кабаницу, којом се брижљиво увих, показа на сабљу и пиштоље, па рече : — А шта је то? Не беше куда: ваљало је призиати. — Е па да ти све кажем — рекох — идем да се бијем с Мирзом. Мишљах, да ће отац планути гневом, али, на моје чудо, не плану, само запита: — Ко је кога позвао ? — Ја њега. — Вез питања, без очина- знања ? — Позвах га јуче, у Устжици, одмах после потере. Не могох те, оче, ни за пгго питати а, на иослетку, бојах се да ћеш ми забранити. — II ногодио си. Враћај се кући. ОстаВи све то мени. Срце ми се стеже тако ббно и очајно, као никада дотле. — Оче — рекох — заклињем те свим, што ти је свето, успоменом дедином, не брани ми да се бијем с Татарином. Сећам се, како си ме звао демократом и љутио се на ме због тога. Ето сад сам увидео, да тече у мени крв дедина и твоја. Оче, он је учинио криво Хањи! па зар да му се то опрости? Иека не кажу људи, да је наш род допустио, да се учини кривда сироти и да је није осветио. Ја сам врло крив: ја је љубљах, а теби нерекох о том ни