Stražilovo

688 СТРАЖИЛОВО Б р . 43.

речи, ал' ти се заклињем, све да је не љубим, ради тога, што је сирота, дома нашег ради и имена нашега ради учинио бих то исто, што сада чиним. Савесг ми вели, да је то племенито — и ти ми, оче, нећеш то порећи; па кад је тако, онда не верујем, да ћеш ми ти бранити, да будем племенит: ја не верујем, оче, не верујем! Оче! сети се, Хања је окаљана, а ја сам позвао, ја сам задао реч. Знам,

мекше и пријазније: узнесе очи горе и тешка, крунна суза, права очинска суза, кану ми на чело! Тешко се бораше сам са собом, јер бејах зеница његова ока и љубљаше ме више свега на свету, на се бојаше за ме, али најзад сагне седу главу и рече тихим, једва чујним гласом: — Нека те води бог отаца твојих, иди, сине, иди, да се бијеш с Татарином.

Падосмо један другом у загрљај. Отац ме иритиште к себи и дуго, дуго ме држаше на својим грудима. После ипак дође к себи од узбуђења, па ми рече чврсто и веселије: — А ти сад удри, сине, да се до неба чује! Пољубих га у руку, а он ће: — На сабље, или на пиштоље? — Он бира.

да сам још млад, ал' зар младић нема исто тако поштења и части, као и зрео човек? Ја сам позвао, дао реч, а ти си ме толико пута учио, да је част ирви закон племићски. Ја сам задао реч, оче. Хањи је учињено криво, на нашем дому је љага и ја дадох реч. Оче! оче! И притиснувши му усне на руку, расплаках се као мало дете; мољах и преклињах. оца: и све што му више говорах, постајаше му сурово лице све