Stražilovo

702

ПОЈАВА ДРУГА. Станислав (сам). Када га слушаш, би се заклео, Из њега љубав, благост говори. Сад Радослава мрзи страхотно А за то само, што се надао, Да ће му ћерка постат' краљица, Па престо када дође Радослав, А нада није делом постала. Сад с Владиславом кује заверу, Јер он му даде речцу поштену, Буде ли краљем, зет му постати. Сирото дете, јадна Даница! Не слути, мирно сања о срећи, Док отац са њом води продају. Са њим се нигда не бих здружио, Ал морам вратит' сјаја пређашњег. Тек Владислав га може вратити. Ха, пехарника ево краљева! За њега држе, да би пристао. НОЈАВА ТРЕћА. Станислав и Радан. Станислав. Хеј, пријатељу, врло радо бих Нешто те пит'о. Радан. Питај слободно. Станислав. Кад облак скрије зраке сунчеве, Те бацив своју сенку голему У мутан вео земљу обвије Кад душа слаже јаде на јаде, Са даном сваким боле гомила, Те од тог зида зграду велику, Да ту под сводом силна терета Једнога дана тужне прилике, И сама може болно клонути ■У таком часу, брале, шта мислиш, Да личи више мушком поносу: Ил се под таквим болом савити, У таму мртву духом тонути, Или ће бити боља прилика Завитлат' мачем тако далеко, Да урез, где се мачем дотакло, Потоњем свету прича слободно: И смртан човек влада муњама ?! Рчдан. И суза, можда, неком приличи, И уздах, можда, лечи некада, Ал' време није томе за мене. Знадем, што питаш, рећ' ћу искрено: Зашло је сунце моје љубави, У крило ноћно дан ми утон'о, У срцу, где се пламен развио Те светле искре небу летеле, Сада се слажу санте големе; А падне л' који зрачак сунчаии

На глатко лице леда дебела, Не топив леда сам се замрзне. Такова студен све ће смрзиути, Ал само не ће моју освету, У њој се она спрема борити, Од ње се она учи ломити У бурном свету жеље варљиве. Станислав. Од тог је доба доста протекло, Како се о том поче зборити Међ људ'ма најпре тајно, шапатом, А после, богме, све то гласније. Тол'ко те пута хтедох питати, Ал ми се увек речца претргла, На устима ми вазда застала, Кад спазих твоје чело мргодно, Кад видех твоје тамне погледе. И сада, веруј, нисам на чисто, Јер ко ће све то моћи вероват', Што се по свету прича, проноси. Радан. У том је, видиш, доста истипе, Ја сам је волео, исту краљицу. Љубави, кажу, има различне, 0 томе не знам, питај мудрије, Али то беше огањ пламени, Што се у срцу моме затек'о. Ту се подиг'о, ту ме опек'о. Краљица знаде многе опсене, Гркиња вешта разним тајнама, 0 томе можеш свуда слушати, Чарањем краљу памет заводи. Мађије своје, веруј, иријане, На мени да је вешто пробала. Вече је_ било, вече заносно, Вид'о сам, где се хитро спустила Из двора свога врту хитајућ'; Стај'о сам тамо к'о у пламену, А лахор мане л' лаким крилима, Мирис ми душе њене доноси. Погледах горе небу плаветном, А месец срећан плива пучином, Те љуби звезде жарком милином. Светлила ноћна љубе с' међ собом! И ја се кретох, хтедох дотаћи Уснама својим румен лица јој. Чуо сам кикот смеха њезина, Сећам се, да се брзо скупише, А шта је даље било, причаће Та бајна ноћца, која сагледа У чару своме тако недело. Ја више нисам сунца видео, А месец сјајни тек сам гледао Кроз мален отвор мрачне тамнице. Једнога дана ево долазе,