Stražilovo

Б р . 44

СТРАЖИЛОВО

703

Скидају ланца тешке окове, Слободан — веле. Како слободан? Душа ми беше вазда слободна, А то је бнло мучно снивање. И отад живим само, веруј ми, Да спремим оном, кој ми намете Онакав санак, јаву страшнију. Станислав. Па ти их опет служиш честито. Радан. Не знадох најпре, што ме пустише, Бездушан новод таке милости Ја сам тек после мог'о дознати. Краљица хтеде опет играт' се Са срцем мојим ради забаве. Ал ја се склањах, пазих, чувах се, Гајећи мржњу. чеках освету. Па добро беше дошло за мене, Пехарник краљев хоћу л' постати. До дугне има мож'да довољно, 0 таком чину који снивају, Ал то је само сенка за мене, Јер прошлост моја беше друкчија, Властелин можда први у земљи. Тол'ко сам мог'о као пехарник Вечним их санком све успавати, Ал нисам хтео — хтедох да видим Тренутак макар само једини С престола њега доле свргнутог А са њим и н,у, горду Гркињу. Станислав. Па чекамо ли згодна времена Сатреће све нас. Радан. Када угледам Мач против краља један истргнут, Други ће бити мач ми челични. А време кад се споро примиче, Пођимо сами року на сусрет. Станислав. Не брин' се, брале, само одлучно, Време је дошло, рок се примак'о. Ти знадеш, мене како лишише Земаља мојих, славна живљења, Да тиме, веле, казне неверу. Невера он је нашег закона, А Гркиња га учи лукава По византиски нама владати. На овом месту чућеш за тренут Заверу снремну против нрестола. (Оду.) ПОЈАВА ЧЕТВГТА. Властољуб и Богдан долазе у разговору. Богдан. По старој оној, кнеже, навици, Са млеком што је јоште сисамо, С колена даље мржња прелази. Па како можеш јоште мислити,

Да ћемо моћи од сад заједно Једноме циљу сложно служити? Доста је, мислим, што још можемо Зборити мирно један са другим. Властољуб. Међер сам грдно себе варао, Што држах, да ће време загладит' Пређашњих дана старе грехове! Богдан. Време је, кнеже, лепо открило, Како се њиме мало добило. Властољуб. Жупане, имаш право на жалост. Али ко уме опет слушати, Шта само време данас говори, Тај чује јасно: напред, на дело! Богдан. Не знам, пгга време дапас говори, Језика таквог нисам учио, Поноћ казује црну садашњост А ведар данак доба прошлости. Властољуб. Време ми даје строгу заповест, Да брзо крвљу оно исправим, Спрам оца твога што сам згрешио. Твој отац оста вазда заштитник Жупанског доба, реда племенског, Он није хтео једну државу Са једним силним краљем на челу. Друкчије онда ја сам мислио, Ми бесмо вазда разна мишљења. Па када умре Стеван Немањић, Као краљ први српским земљама, Твој отац, кнеже, стари Андрија, •Мишљаше тада назад вратити Ток свију ствари српске државе. Препрека тад му бејах највећа, А сад тек видим, да се преварих. Богдан. Не мислим, кнеже, да ћеш успети, Погрешке таке лако загладит'. Властољуб. Понудићу му своју мишицу У овом часу са свим погодном. А, мислим, стари вођа лавова Да није мог'о лако заспати. Богдан. Не спава, јесте, али шта снује, 0 том ти не бих знао причати. Од оног дана, када Гадослав На главу стави круну краљевску, Врлетном кршу ми се склонисмо, Одатле никуд није ишао, Премишља мисли, мало говори. Властољуб. Па с тога мени беше милије, Кад сазнах, да си амо сишао, На који данак само оставив ГГоносно гнездо орла крилатог. Богдан. Мој отац, кнеже, стари Андрија, А са њим и ми, деца његова, Живећи тако у тој самоћи,