Stražilovo

704

СТРАЖИЛОВО

Е р . 44.

Стекли смо, веруј, тврду копрену, Која нам чува срца самотна, Па треба много речи, разлога, К.опрена што год докле попусти. С тога се нигда не бих примио, Свом оцу о том ма шта зборити. ПОЈАВА ПЕТА. Доллзе : Нладислав, Станислав, Радан, Растислав, 1'адош, Мнлутин и више војвода. — Вече све дубље. Властољуб. У срећан час сте амо приспели, А делу нашем бог ће помоћи! Растислав. Нек тренут овај братске љубави Донесе живот неком, неком —■ смрт! Радош. Нек вазда буде горког спомена За неког само, али за нас не! Милутин. За оног, кој' га својим делима — Неделом боље — до сад заслужи. Властољуб. А треба л', браћо, име изрећи? Има л' међ' нама кога, што не зна У кротком лику зверске навике? Мноти. Краљ и краљица! Властољуб. А треба л' рећи, шта се чинило? Ко не зна понос српски погажен? И ко се не ће од нас стидети, Када се сети, ко нас предводи, Ко земљом српском данас управља? Ко је виновник љута пораза, Те земље крвљу скупо плаћене Око Вардара брзо губисмо? Који је владар само именом, А делом, чујте жена управља? Чија ће крвца љагу опрати Са српског рода, нашег поноса? Растислав. Ми знамо краља, своју несрећу, Радослав нека за то пропадне! 1'адош. Живота ево, доле с Гркињом! Милутин. Злата ћу дати, не ћу штедет' крв! Радан. За час сам овај бога молио, А бог је добар, иа ми дарова. Многи. Са краљем доле! Владислав. Срца говоре! Море се силно пење, уздиже, А у том мору наша држава Валима лута, ломи с', крши се. На пос'о браћо, крму држимо, Обали брод наш нека заброди, Огњиште своје када спасемо, Какав ће нови пламен планути, То ћемо после сами гледати. Властољуб. Ил већ и у том има примера. Ви знате кнеза хумског, Андрију, Сиаке се везе с краљем одрек'о,

Честито домом својим управља, Л Хум под њиме цвета усрећен. Пе грешим, можда, што ћу казати, Да и он спрема мача челична, Па чело нама да се постави. На ту ме мис'о ево наводи, ЈПто се на овом збору затек'о И Богдан, крило старог сокола. Вотдан. Случај ме амо до вас доведе. Прилике тешке, жиће мучније! Јест, треба стати једном одлучно На браник части, свога имена. Желим вам спаса, желим усиеха, Као што душом трнем, када бих С обале глед'о тамо далеко, Како се морнар, тешко уморен, Последњег ггута бије с валима, Што су се дигли да га оборе. Ах' хоћу ли вам моћи помоћи, Хоће ли капка крви ил' зноја И с мен' се слити, не знам казати, -— Јер јоште живи стари Андрија. Растислав. Андрија зкиви, жив нам и био! Али о њему ништа до сада Одавно нисам мог'о сазнати. Радош. Што велиш, да се ор'о крилати У своме гнезду крепак налази, То може само сиве соколе На теже после брже повести. Милутин. Па шта нам .ради седа старина? Мало ће ко што знати о њему. Богдан. С кршева оних гледа около, Како све тоне, даље пропада, Како се људи радо варају, Одричу бога, савест презиру. Радан. А мисли л' кад год доле слетети? Мисли ли мача свога вадити ? Би л' и он с нама хтео пристати ? Би ли нас скоро напред повео? Богдан. Усамљен живећ' дане проводи, Кад очи склопи, снива прошлости, Баци ли поглед с оних кршева, Од куда амо сунце исходи, Тада тек стеже своју десницу, Дубоке боре чела његова Још веће дођу, али никоме Ни речи једне тада не рекне. Падне ли вече, ноћца долази, Да санком свежим људе одмори, Из одаје ћу тад му зачути У немој ноћи тежак уздисај. То душа стара даје одушке Болима љутим, тешким раиама.