Stražilovo

Б Р . 44.

СТРАЖИЛОВО

705

Тол'ко га пута аора затиче, А ока свога није ни свео. Каткад бих рек'о, чека тренуте, С грмљавом амо да вас походи. Ипак вам не бих смео тврдити, Да би се овом часу одазв'о. Владислав. И тако можда часа чекајућ' Стари ће витез снагом клонути, Јер дани лете, време пролази, Дубока старост брзо долази. Богдан. Када се дигне вихор страхотни По земљи српској против престола, Све, што год могу, све ћу чинити, Само о једном не смем тврдити, Да кренем свога оца Андрију. Властољуб. Задаћа така тешка одиста, Ал у толико хвала чистија! Учини само дома код н>ега, На прошлост нека стави заборав, Нека нас прими као другове, К'о браћу своју, деду сироту, А друго биће моја задаћа. Богдан. Све, што сам вид'о, што сам. сазнао, Све ћу му рећи, све ћу причати, Ал хоће л' опет с вама с' кренути, Не дајем речи, свога имена. Властољуб. Пружи нам руку, да ои пристаје! Станислав. Положи мача поред нашега! Растислав. Ево ти руке! Богдан. Опет — не могу! Радош. И опет: самом делу помози! Богдан (колеба се). Помоћ' ћу, али (Чује се ловачки рог у близини.) Властољуб. Из лова краљ се враћа с краљицом. (Склоне ее лево и десно за жбунове.) ИОЈАВА ШЕСТА. Краљ Радослав и краљица Ана са војводама и ловцнма. Воде једног старца. Ераљ Радослав. Нек соколари носе соколе, Водите хате, брзе хртове, Сам ћу отићи, не ћу бунити Светину луду, града целога. Зликовца овог, што се дрзнуо За издајника земље молити, У тврде ланце, тврђе окове! Нека се каје, нек се научи Краљевског сјаја боље штовати. Старац. Милост! 0, милост! Није издајник. За сина мољах, своју потпору. Краљица Ана. Ја не знам, нисам никад слушала, Нико ми до сад није причао, Каква би земља бити морала, Робови где би с' тол'ко подигли,

Са краљем да би смели зборити, А јоште мање за шта молити. Краљ Радослав. Мој деда, чедо, силни Немања, Обичај тај је био увео, Млађега свога жељу саслушат'. Па кад на престо његов диже се Мој отац, знадеш, Стеван Немањић, Није им ни он нигда кратио Пред престо краљев стати смирено, Молбе и жеље своје изрећи. Краљица Ана. Навика глупа, чудан обичај! Што неко некад хтеде чинити, Не мораш данас за њим пристати, Нит' мораш, нит' ћеш више чинити. Краљ Радослав. Негдашње радње оца ил' деде И данас народ с хвалом спомиње. Краљица Аног. Досада тешка, да бог сачува! Пусти ме, сама дома ићи ћу, А ти се с њима туна погоди. Направи барем мало пролаза. Краљ Радослав (војводама). К'о што сам рек'о ! (Оду). Сгарац. Милост! Ох, милост! (Одведу га) ПОЈАВА СЕДМА. Кладислав и остали ивлазе ива ааклона. Владислав. Јесге ли вид'ли? Растислав. Грдне срамоте! Радош. Велика брука! Милутин. Тешка несрећа! Станислав. Са брега камен то се одрин'о, Пред собом крши, ломи, отима, До нас је дош'о, нас ће смрвити. Властољуб. Ил' ће се о нас мож'да разбити, Комади од њег' тек ће причати: У Срба беше јоште поноса, 0 кој' се разби сила паклена! Богдан. И моје груди брана нек буду, Где ће се сила страшне бујице, Матицом што се пени, уздиже, Ваљајућ' дрвље, стење студено, — У лаку пену само разлити! Ево вам руке, крви и срца, Ја вадим мача против престола, На ком се вију гује, акрепи, Што крвцу роду стално сисају. Овог се часа крећем Андрији, А ви се жур'те за мном ускоро, Јер ја вам речју дајем потврде, Да пријатељу своме хитате, Да ће вас врло радо видети У своме дому седа старина. (Вади мач, а за љим и остали.)