Stražilovo

718

СТРАЖИЛОВО

ЈЕДАН ДАН У МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА. ИЗ БЕЛЕЖАКА М. Ђ. МШШБ ЕВИ Г Ј1А.

љ^еднога дана навалице сам у кратко бе1|Млежио послове, које сам пословао у ми^нистарству унутрашњих дела. Записивао сам их оним редом, којим су ишли, без додатака и без украса. Тако: Најпре потписах 11 преписаних актова, који се, по разним предметима, шаљу нижпм властима па даљи рад. Иза тога раздадох на »реферисање« и на рад оно, што је јутрос донесено »с протокола«, то јест писма неколиких окружних начелника о разним појавима и приликама у њиховим окрузима, које држе да вреди јавити. Прочитавши све и забележивши на сваком у кратко садржину, оставих на страну, да могу о сваком известити г. министра, кад имадне каде саслушати ме. Така је министарска наредба за те ствари. После тога, почињу јављања: 1-во. Уђе стари г. Матија Бан, који долази само ради виђења. Старац је провео неколике месеце у Цариграду, на одмору ; видео је онамо доста и чудио се, вели, многом којечем. Цариград опада, вели г. Бан. Велики имаћници, нредвиђајући катастрофе, које се неминовно спремају на Босфору, из раније се селе у Јевропу. Турци пак кочопере се, мислећи, да могу срести догађаје. Г Бан је гледао садашњег султана, када у петак иде у џамију. Прати га, вели, велика, одабрана и лепо одевена гарда. Докле султан нриступа к џамији, дотле с мунаре мујезин виче па арапском језику ове речи: — Сећај се, да пад тобом има пек о, с и л н и ј и о д т е б е! Т о ј е ј е д а н једини Бог! Данашњи султан, Абдул-Хамид, прича г. Бан дал>е, има нешто, што се ређе виђа у обичних харемских султана. Док је још био принц и док је живео од онога, што му је султан-брат давао, имао је једпога сарафа (мењача), по имену Зарифију. Тај му је сараф више пута давао новаца на зајам, ма да се није свакад могао надати враћи. Кад се принц зацари, зовну свога Зарифију, учиии га својим главним сарафом, и одликова га као свога пријатеља. Зарифија се разболи и оде у Париз да тражи лека. Кад се враћао из Париза, султан

му је изаслао свој вапор на сусрет и позвао га, да одседне у двору. Зарифија, правдајући се својом слабошћу, отклони царску понуду. Тада султан зовне свога синчића (шипарца од 10 година) и рекне му: — Да идеш Зарифији, да га пољубиш у руку, и да му кажеш: »Добро дошао!« Разговарајући с њиме немој опраштити очи у њега, као што чине бестидни Јевропљани, него смерно гледај преда се! Дете изврши заповест оца султана; врати се у двор и каже, шта је урадило. — Могао си се чудити, рекао му је тада султан отац, што сам ти дао таку заповест; а немој се чудити! Зарифија је био мој пријатељ и онда, кад није могао мислити, да ћу бити цар. Данас или сутра бићеш и ти цар. Упамти добро, да чуваш старе пријатеље, који су султанима потребнији него другим људима, али којих они, на жалост, у толико мање имају, у колико их више требају. Тако прича г. Бан; али, видећи колико се других људи нријављује мени, диже се и оде. 2-го. Уђе један сељак из ваљевске н а х и ј е. — За Бога, господине! виче он, као да је Буковина: — одузе ми суд све имаће! Пустите ме краљу, да се тужим! — Брате, краљ не обара судских пресуда! Жали се већему суду. — Ја желим, да изиђем пред краља; он нека пресече: црно или бело! С доста муке склоних га, да иде г. министру правде. 3-ће. У л а з и ј е д а н г о с п о д и н и почиње: — Ја сам практикант И. П. Служим дванаест година; већ ме срамота од света, што не авансујем. Молим вас, да ме унапредите! — Лепо! Ви се зовете И. II., ево ћу забележити ваше име; разгледаћу ваше кондујите и, у прилици, поменућу г. министру. Ако не буде од нас пречих, унапредиће вас. — Од мене пречих нема; ја то знам поуздано. — Тим боље! Сад может.е ићи. — Могу ли се надати? — Наравно ! . . . Надајте се! . . . Оде.