Stražilovo

726

СТРАЖИЛОВО

Бр. 45.

срђе и љубав братску, али старо осећање беше одлетело, као што итица одлети, без трага. Изидох у башту и у оној истој хмељевој алтани, где Селим и Хања први лут иризнадоше једно другом да се љубе, плаках тако, као после смрти драге особе. Јер и збиља, некадања Хања беше за мене умрла, или боље, љубав моја беше умрла и у срцу остала носле ње само пустош и бол, као од незацељене ране, и усномена, која истискиваше сузе на очи. Сеђах тако дуго и дуго! Тихо јесење вече поче горети у црвеном жару, који се преливаше ио крунама од дрвета. Тражише ме но кући, најзад уђе отац у алтану. Гледаше ме и поштоваше моју тугу. — Јадно дете — рече — Вог те је тешко кушао, али уздај се у њега! Он увек зна, шта ради. Наслоних главу на очине груди и неко време ћутасмо обојица. У неке ће рећи отац: — - Миловао си ју врло, па кажи ми : кадбихти рекао: дајем ти ју, подај јој руку за цео живот, шта би ми ти одговорио? — Оче! — одговорих — љубав је могла прнути од мене, али поштење никада: ја сам готов. Отац ме срдачно пољуби. — Нека те Бог благослови. Познајем те; али то није твоја обвеза, није твоја дужност: то је Селимова дужност. — Хоће л' доћи он овамо? — Доћи ће скупа са својим оцем. Отац његов већ за све знаде. Пред вече дође збиља Селим. Кад виде Хању,

зацрвени се, а после пребледе као крпа. Неко време могаше се нознати на његову лицу тешка борба срца са савешћу. Видело се, да је и од њега одлетела она крилата птица, којој је име: љубав. Али савладао се племенити момак: устао, пружио руке, а за тим пао пред Хању на колена и повикао: — Хања! ја сам увек један те један: ја те нећу оставити никада, никада! Вујне сузе ударише Хањи низ образе, инак отисну полако Селима. — Не верујем, не верујем, да ме може ко сада љубити — рече — а за тим сакри лице рукама и новика: — 0! како сте сви ви добри и племенити! само сам ја најмање племенита, највише грешна; али сад је већ свему крај: ја сам већ друга! И бадава салеташе стари Мирза, бадава мољаше Селим, не хтеде му дати руке. Први олуј живота сломи тај лепи цвет, истом што се расцветао. Јадно дево.јче! требаше јој сада, после буре, каково свето и мирно склониште, где би могла умирити савест и уљуљати срце. И нашла је то тихо и свето склонипгге: постала је милосрдна сестра. Доцније нови догађаји и једна страшна бура учинише, да сам је на дуго изгубио из очију. Но иосле неколико година спазих је из ненада: мир и тишина огледаше се у тим анђеоским цртама; трагови страшне болести ишчилеше са свим; у црној хаљини и белом манастирском шеширу лепа беше као никада, али то већ беше надземаљска лепота: више анђеоска, него људска.

>

АФРОДИТА.

Р 0 м

Оедма глава. ј дућег јутра држао је савет Милитски седницу, која је трајала неколико сахата. Пре свега се расправљале ствари спољашње иолитике, нарочито о томе, да се свечано посланство пошље у Коринт. Једногласно се донела одлука, да се пред крај месеца спреми лађа, која ће осим изаслаиика и њихове сјајне свите понети још и тма божја скупоцених дарова за најодличније коринтске државнике Кад се довршила та тачка и још неке друге, дође реч и на Аконтијеву ствар. Харидим се опорим изразима стаде тужити на држање грађанства.

А Н И 3 С Т А Р Е Ј Е Л А Д Е. НАПИСАО ЕРНСТ ЕКШТАЈН. (Наставак.) 'Гврдио је, да су Олор и странка противничка поткупили прост народ те су тако на недозвољен начин њега натерали да уради, што иначе не би био урадио. Сакупљеном савету сад оставља, да ништавим прогласи обећање, што је народ од архонта изнудио, те тиме свету да покаже, да у Милиту влада правда и правица, а не сила и самовоља. Но савет је већ са свим био под упливом јавнога мишљења. Опазило се то, како је на прост народ од утицаја била ма и не својевољна одлука архонтова, па како је наједаред нестало оне зебње, коју је изазвало слово ијонисте. Уз то је још и један из чете героната, који је био очевидац случаја