Stražilovo

724

чупагае косу с главе: отац сеђаше склопљених руку, Видех то све са свим добро, али бејах са свим равнодушан и гледах као обично мртвим, укоченим иогледом у таван, у заставицу од постеље чело ногу или на прозор, кроз који упадаху бели, сребрии праменови месечине. Најзад нагрну на сва врата у собу чељад; вриска, јецање и лелек, који удеси Казимир, напунише целу собу, само отац сеђаше, као и ире, као стена; али најзад, кад сви клекоше, а попа почео говорити литанију, па прекинуо, јер не могаше од суза, отац наједаред ђипи и рикнувши: „0! Исусе! Исусе!" стропошта се, колики је дуг, на под. У тај мах осетих, да ме крајеви прстију на рукама и ногама, почињу' зепсти, обузе ме нека чудна сањивост и зевање. „Аха! то ја умирем!" помислим у себи и заспим. Али збиља заспах, место да умрем, и то заспах тако добро, да се нисам будио двадесет и четири сата и тако се окрепих, да ми ни самом није ишло у главу, гата се је са мном десило. Нестаде моје равнодушности, јак, млади организам победи и саму смрт и буђаше се за нов живот с новом снагом. Сад се опет дешаваху око моје постеље таки призори радости, да их не бих умео ни описати. Казимир просто помахнитао од среће. Приповедаху ми доцније, да су одмах после двобоја, кад ме отац донесе рањена кући, а лекар не стајаше одмах добар за мој живот, поштенога Казимира морали затварати, јер просто иђаше у лов на Селима, као на дивљу звер и закле се, ако ја умрем, да ће га убити, где га нађе. Срећом и Селим беше мало рањен, па мораде и сам неко време одлежати. Али, међу тим, беше ми сваким даном све лакгае. Враћагае ми се жива жеља, да живим. Отац, мати, попа и Казимир, бдијаху, дан и ноћ, над мојом постељом. Како сам их тада љубио, како ми тешко беше, кад које од њих изиде из моје собе. Али скупа са животом, поче се и старо чуство према Хањи одзивати на ново у моме срцу. Кад се пробудих из онога сна, који сви сматраху као почетак вечнога сна, одмах запитах за Хању. Одговори ми отац, да је здрава, али је отишла с госпођом д' Ив и са сестрицама стрицу, јер богиње узимају све већма маха у селу. Рече ми јога том приликом, да јој је већ опростио, да је заборавио и препоручи ми да будем миран. Доцније ипак често разговарах о њој с матером, а кад она виде, да ме тај предмет највећма занима, заподираше и сама разговор, а завршиваше га анђеоским, или нечувеним речима, да ће, кад оздравим, одмах разговарати с оцем о многом којечему, што ће мени бити врло мило, само треба да сам миран и да се бринем, како ћу што пре стати на снагу. Говорећи то, смешкаше се тужно, а мени се про-

Б р . 45.

хте да плачем од радости. Кашто се ипак догађаше у кући нешто тако, што ми није давало мира, чак ми задавало страха. На пример, једном у вече, када мати сеђаше код мене, уђе слуга Франко и позва је у Хањину собу. Одмах седох у ностељи. — Зар је Хања дошла? — запитах. — Није! одговори мати. — Пије дошла. Он ме зове у Хањину собу, јер онде крече и мећу нове танете. Кашто ми се чињаше, као да облак тегаке, а рђаво скривене туге, лежи на челу особа око мене. Не знађах нигата, гата бива, а моја нитања забагауриваху ма чим. Питах Казимира, одговарагае ми као и други, да је у кући све добро, да ће се сестре, госпођа д' Ив и Хања скоро вратити и, најзад: да будем миран. — А од куда та сета ? — занитам. — Ево, ја ћу ти све казати. Селим долази са старим Мирзом сваки боговетни дан овамо. Селим очајава по читаве дане, илаче, хоће да те види по гато по то, а наши се родитељи боје, да би ти та посета шкодила. Насмејах се. — Ала је Селим иаметан! — рекох. — Мало ми лубању не размрска, а сад за мном нлаче. Л гата је збиља: мисли ли још увек на Хању? — Иди махни, није му ни на крај памети. Не знам на послетку, нисам га о том питао, али мислим, да се је он ње већ са свим одрекао. — То је питање! Свакојако ће је неко други добити: буди само миран! Ту се Казимир стаде кревељити, па додаде обешењачки: — Знам и ко. Само да Бог даде, да . . . — Шта, да? — Да се гато пре врати — додаде брзо. Те ме речи са свим умиригае. После два дана у вече, сеђаху код мене и отац и мати. Почесмо ја и отац играти гааха. Мало за тим изиде мати, оставивши отворена врата, кроз која се видео читав ред соба, а на крају тога реда беше Хањина соба. Погледах онамо, али не могох нигата догледати, јер све собе, осим моје, беху неосветљене, а врата од Хањине собе, у колико могох назрети у мраку, беху затворена. Наједаред уђе онамо неко, као да је лекар Стах, па не затвори врата за собом. Срце ми немирно закуца. У соби Хањиној бегае светлост. Светлост та падагае као сјајна пруга у мрачну суседну дворану, а мени се учини, да у тој сјајној

СТРАЖИЛОВО