Stražilovo

1АВАВУ, ТОУЖУ ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 48.

У НОВОМ САДУ 1. ДЕЦЕМБРА 1888.

ГОД. IV.

СВОЈ ГРЕХ.

ПРИПОВЕТКА ИЗ ПАЛАНАЧКОГ ЖИВОТА. НАПИСАО ИЛИЈА И. ВУКИЋЕВИЂ. (Наставак.)

круамомчи се Пајкан. Од чега оно Милоје §/рече да се прибојава, и убоја се! Седе Пајкан донекле поред њега у дућану, ал' кад му дотужи трговање, а он диже руке од кантара, па пође по свету, што но веле: к'о гусак по магли. Диг о главу, мисли: први је до цара! Па како дубоко Милојево чекмеже, то он покупова, где што нађе. Што најбоље донесу трговци, у њега је! Што је скуно, он купи! Па накупи око себе неколико њих — да се каже другова — као и он, што су, те се не чује, само где не стиже.

тако разапињу, ал он

Оно и други се неки свима таким за дику. Ако је да се коме натруни што, на да човеку носле преседа и шала и пошалица, ту је Пајкан замесио. Треба л' коме шта подметнути — пађе он, да из камена вади. Па кад се после потражи, а он себе у крај, те све други повлачи. Па . . . Јес' и то га стиже! Да кажем и ја, к'о што рече Цветко Мајдић: »Допала се корсем момку, бајаги Миља девојка.« — Полудићу, вели, за њом. Ео му не може у очи рећи, шане иза леђа: — Би полудео, кад би имало шта лудети. А та, што је звали »сека Миља«, чудо од женског света. Јединче, к'о и Пајкан, па што јој на вољу код куће пупггали, осладило јој, па после од сваког тражи. Кад свет чуо за њу и Пајкана, прими то, као што би и свака. — Нашла, каже, врећа закрпу. И још:

—■ Да су три згвдније нашли.

града у једном, не би се

А Пајкан за се, к'о пијан о њој:

где стигне и могне, свуд

ће — Кад на њу, вели, мислим, срце ми игра, а кад је, вели, видим, не знам гди сам. А све да питаш о тој »сека-Миљи«, сви би ти на једно рекли: За око к о слатка гурабија. Белолика и вижљава — ма не био то Пајкап, сваком би бљуснула вода на уста, кад је види Очи су јој биле — ето, да има нешто црн ћилибар ил' мрко дугме седевско, па да се сравни. Сјаје к'о јутрења роса. Ал' уз сјај пријања и нека друга сила, на пи сам не би знао, да л' би к њој ил' од ње. Није то женски поглед, што се виђа у младе девојке, но к'о да је триста школа изучила, па после гледа на све, као да вели: знам ја то. Ил' да к'о кроз подсмех каже: и ти си ми нешто! Руке јој беле — к'о да су од ове хартије. Чиста женска кожа, још мека к'о намук, и бела, к'о цвет у ђурђевка. Тешко да је та рука држала варјачу, а камо л' запела око огњишта. Да јој је неко силио госпоство, иа само руке да чува. Ал' где се кућа кући, ту се убраздају урези и рука се храиави од жуљева. А где ће она замочити оно перје у туршију! Тек за лепо су: лепе. Па што очи, пгго руке! Лепота је сва. Кад се креће, к'о да се на федерима љул-.а. Кад тако где нође и оком на шта превали — к'о да упали! Оне усне црвене — к'о да је који сложио цвет од каранфила и — ко би знао, ал' мора да миришу на ружу и сладе к'о мед! Прокљувио и Пајкан, а већ и знало се, да и опа њега погледа. Заврже се опо мало памети у њему. Ако је где види, не зна шта ће