Stražilovo

766

СТРАЖИЛОВО

Б р . 48.

»од зорбва«... • И небо да није високо, руком | би се за њ машио. Говорили су и на само. Кад се жеиио Бисин Воја, био ту Пајкан а и Миља. Док се њих двоје, к'о бејаги, нашли једно поред другог. — Их, вели он, ал је коло ... Шта велига? — К'о коло,... ни дубоко ни високо. Пајкан запе. Дочека га лепо. — Право велиш: мало је. — Није мало. Где би веће? Пајкан готово забрљави. — Па гато рече :■ ни дубоко, пи . . . — Није бо'ме бунар, да је дубоко, а није ни небо, да је високо. Коло к'о коло. — А јес'. . . ви'ш ње! Л ја мислим за оно друго. И заћутагае! Док »сека Миља« одби раменима и жмирну левим оком. — И ви сте ми момци! рече. Пајкан се мало изнесе. — Што к'о ми? Она к'о пре, кресну оком и одби раменима, па ће опет: — Пих, рече, момци ... а да је више стараца, било би и коло веће. Не схвати је Пајкан, гата хтеде, иа да не ћути, рече: — Јес! — Пих! . . . И ти велипг: јес! — Шта велим ја! . . . Јок, није. — Од куд није? Шта и да каже! Ако јес, није. Ако није', јес ! Пајкан завуче прсте под гаеширић, те му се он навали на леву страну, па к'о неки, кад се из сна пробуди, рече: — Е, па . . . велига и то . . . та јес! Тако су први пут! После опет њих двоје пркосили и ко зна птта јога говорили, тек хвалио се Пајкан: — Воли ме, вели, воли ... не умем да ти кажем, како ме воли! Па да свет не загледа и не пиљи па њих, нагали, где ће да се и састају. Има Миља неку својту, рекогае: тетка јој — трећа кућа од њене, и тетка к'о тетка, попустила мазници. Свако вече Пајкан од сумрака чека пред капијом, кад ће Миља тамо, па кад.оде, а он к'о случајно прош'о тамо, па се тек павратио. Ко би га и питао, шта ће тамо! Њих двоје у разговору отиигли, к'о да јој јо нрстеи дао!

— Велика је вагаа кућа, вели Миља, бојим се пе ћу моћи : — а сама сам. Шта ми Мара може помоћи ? А ја оиет тако да радим — не ћу! Волем ја овако! Знаш ли ти . . . сад ја у руке ии иглу не узмем! . . . Уживам! Пајкан, к'о дете, кад се боји да јабуку не изгуби, све јој обећа: — Какав нос'о велиш? Ако ја шта радим, то ћега и ти. Не знага ти мога тату . . . Нема море таке добричине нигде . . . Само му ја кажем: »Немој тато, да се Миља гато мучи, ни сламку дићи не ћега ... А после живићемо... гато да говорим . . . видећега ! У Миље срце празно, па би, да га којечим попуни. Слатко јој је, кад јој обећава. Само да га дражи, каже! — Да јога почекам, можда бих бољу срећу дочекала . . . Овако да се окујем, а јога се честито нисам ни надевовала. — Каку бољу срећу ! ? Где ћега боље ? Све ћу ја за тебе . . . Свилу господску . . . најбољу, пгто има, ти ћега носити. Па шта мислиш за ирстење и минђуше! Пуне руке и угаи . . . по три пара! Па ће тата да купи хинтов и коње, па кад се возимо, оно мислиш игра земља . . . Ја сам се возио два пут! Па после ћемо и тамо у Београд! Тамо је тек нешто! Што су тамо комендије! Није као ово овде. Тамо тек хоп! отвори се негато, па изађе ђаво . . . иа после фррр . . . па се спусти вила . . . опако одозго, не држи се! И све говори нешто, говори, говори, а ђаво ушао у пањ . . . чудеса !... После вила убила ђавола и ђаво мртав па све: е е . . . .јечи, вила нешто говори, а ђаво: е... После дошао један човек па стао . . . а страгаан, бо7ке . . . страхота. А вила оде, а он стао! Море само док одемо. Купићемо и оне рибе, пгто пливају. — Које рибе? — Црвене . . . пливају. Све овако, па овако! И Пајкан запе рукама око себе. — Зар има?! — Пун прозор. — Како прозор? — Тако прозор! . . . Има негато, па у то рибе, па на нрозор. — Има ли много? пита Миља. — Тамо зар ? . . . у Београду ? — Јес. — Милион ! . . . Шта ти мислига ! слади Пајкан све лепше. Па папорама и овако слике — он ману руком ирема очима. — Обесили I човека за ноге . . мере га, гата ли? . . . мора