Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

803

и сива магла — иа па Све належе. Кад ветар дуне, крене лишће с грана . . . Само се нонесе по зраку тамо овамо, и већ га ветар дохватио и понео с маглом заједно својим путем . . . да се о који оропуо и поцрнео плот заустави. Ако ко прође поред прозора, савио главу и увукао врат у лисичину, а руке у џепове, па што пре промиче, да стигне пос'о. Да неко с висине гледа на ову земљу, мислио би, да јој свећу пале! Милоја стегло нешто у грудима — цепа му се нешто дубоко унутра . . . уз само срце, к'о да ко на тенане платно дере. — Данас ми слава, вели сам а немо гледа на замагљен нрозор. Некад сам је славио их, како је било! А ето сад ни свеће нисам заналио. А где је за мене слава... Ја сам своју славу одавна угасио . . . Тек живим да се мучим! . . . Ех, да је нека божија сила, па да све обрнем . . . и славио бих . . . Ал' што сила бож'ја не учини, ту му мисао разви крила: Прекривен астал белим чаршавом а на њему сребрп чирак и велика свећа, па до чирака колач и кита босиљка и чинија бистре воде... Чекају попа да пресече . . . Мара ми вели: Сиђи де, Милоје, до подрума, па види, које вино претачу. А ја велим: Тамо је Драгојло, а кад је он, к'о и ја да сам. Миљко изашао да види, иде ли прота ... А ја шта знам? . . . Све ми деца раде. Тек онако одем у женску собу, а тамо ми једна сна полива жито шећером, друга реди колаче по тањирима а трећа ручак спрема . . . Колке сам госте позвао! Мали Мило.је тера мачку испод кревета, и све тепа: «Срећна сава, срећна сава . . . мацо, мацо!» Па кад ја уш'о а он : «Дедо сава ... дедо сава !« На се свуд снрема . . . свуд пече. Ту ако ћеш агена за ракију, ту жена за ђаконију а све велим: моје и моје деце! Па дош'о прота, а шесторо ми деце . . . све то људи! Окрећу с њиме колач. . . . Прота пева: Исаије ликуј. а они окрећу. Ја тек с краја иридржавам . . . Слава су ми они! Па прота узео чашу с ракијом, да се Богу захвали и жито благослови па мени наздравља: — «Нек ти је срећна слава, домаћине ... Нек ти у кући цвета све к'о пољско цвеће. И остала три сина оженио, к'о ова три! Нек ти шест снаја роде свака девет унучића. Ја сечем колач по божијем закону, на много места, ал' твоја ми кућа одвојила. Свуд кажем: сре-

ћан човек! Код њега је и жедна да напоји и гладна да нахрани. Кад му видиш децу, не знаш, које је од кога боље и лепше! Па су му снаје кућенице, дворе свекра и свекрву к'о своје родитеље. Па ти се, брате мој, и познаје. Нек те Бог и од сад гледа, ал' знам, да ти је срцу топло. То је човеку, што се и нада и радује. Спаси Бог!» — На спасеније, сви кажемо. Па после људи и пријатељи. Ја само седим, а деца нас дворе. . . К'о да их гледам. Драгојло ми личаше на мене! . . . НР на му је коса била к'о угљен, а бео у лицу, бео к'о јабука! Па ми Миљко био лепота! Па ми Милош био лепота! Све к'о да гледам . . . Јадиа Мара пиљи у њих . . . гледа, гледа, к'о да каже: красни су ми! Па ми . . . Пуче земља нред њим! Све што празно виде, прогута амбис. Само сам . . . иигде ни живе душе, а још срце препуно туге! Узе стакло са зетином, те насу у кандило пред иконом и запали. Стаде па погледа на свеца. Од светлости дошла стара слика, к'о нека света амајлија. Круна му се прелива, а хаљипа црвена пламти к'о крв. Милоје диже руку челу. — Свети Лука, света славо моја!Видиме и погледај ме! Учини код Господа, да ме својим оком погледа . . . Замоли му се, да ми ове муке нрекрати. Свети ЈГука, славо моја! Ја ти свећу не запалих —• угасила ми се одавна! . . Ја ти жито не начиних . . . видиш, никог немам! Ја те светог не поменух . . . пропао сам! Нит' те позвах да ми помогнеш . . . грдни су ми греси. Путови су твоји к Богу; кад га видиш, свето лице ! замоли га, славо моја !, да ме себи прими! Славо моја, угодниче божји. . . све ми јаде знаш. Сав грех ја носим, па ми се сети оног јадника, пгго се мучи к'о црв. Реци му: Кад ти је отац умирао, заклињ'о те је: поправи се... лакше ће ми муке бити, ако ми добар икад свећу запали. Па свети Лука, славо моја! Погледај на сиротог друга мога . . . Мару моју ... закрили је . . . Сети се петоро татиних тичица. . петоро мртве деце моје ! Отац им без њих славу слави . . . Отац се за њихове душе Богу моли... замоли Бога за грешну душу моју Г * * * Прође јесеи. Застрла белина земљу, те је само пгара суро цбуње и још где је ветар снег дигао, види се црна ледина.