Stražilovo

СТРАЖМОВО

ишЂАВУ, В0УКУ Ш &ЊШ ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 52.

У НОВОМ САДУ 29. ДЕЦЕМБРА 1888.

ГОД. IV.

КАКО ЈЕ ПЈЕВАЛВДА ИЗЛИЈЕЧИО ФРА-БРНУ.

ако живну манастирска чељад, након полугодишњег мртвила. Бакоња поче учити псалтир. По цијело јутро чеврљаше: КлдженЋ иоужт. нже не ндет'1. цд смм.гг. иеумпмнихг,. Свакога јутра научио би, ако ће и по три стиха, а хваташе и ријечи својијех другова. Једном ће рећи Мачку: — »ја ћу ти казати на намет вас почетак од онога што ти учиш! »Де, провај!« вели Мачак. А Бакоња зажмури. »Гледајте, вели, оћу ли изоставити коју рич!« Сва тројица гледаху у књигу. Тада он поче: Клджб1шн Грнгорнн ноетдкмепк бђјстћ ндтрндрхт. етин ||рт.ккн рнш.етт.н. д нрг.ждб ндтрндршт.еткд 1|рт.пор|цт.1|т. ки кћ мдндстмрн стддго дностодд Лш.дред ИТ. Д. Знао је трећину тога аштија на узуст. Другови се чуђаху његову силну памтењу, као и фра Тетка његову умиљату гласу. Овај га је учио пророчанства, што се жаловито певају у нашем језику, велике недјеље. Не би доста, што је пјевао у цркви, него га нагоњаху да им пјева и у трпезарији, особито но вечери. 11о ускрсима фра Брне поста јако мишљељив. Не бјеше зловољан, но је једнако кутрио и затварао се у ћелију. Фра-Тетки, који га братски запита за узрок, одговори: »није на зло, него на учију, а зна ће, ако бог да, све кршћанство, што радим«. И тако све једнако бјеше с њим до Спасова, а тога дана служио је он велику мису. За обједом разговарао се весело, пак од једном извади им измантије неколико исписаних листова. стави их преда се и закуца прстима по њима. — Шта је то? пита Вртиреп. — Ово је . . а најбоље је да чујете, ако ћете ми поклонити мало појме (номње)! . . . — Оћемо ја, како не! вели Тетка и подсмијехну се, трљајући вилицу.

ПРИЧА СИМО МАГАВУЉ. (Свршетак.) — Дакле чујте: Зафална Писма Господину, Који Нас Је Избавија Од Биде У Прилици Кад је бија Поробљен Манастир . . . — Коме Господину? пита Срдар. — Па богу . . господину богу, човиче, а да коме? вели Брне. — Г1а како нас је ослободија, кад је све понило!? опази Дувало. — Е, ослободија нас је зар да нас не нобију . . Борме то је јопет ништо! рече Тетка. — Ма, људи божји, стрпите се мало, па ћете разабрати. Дакленка јево како се нисма почимље: „Кад Господин оће да неди-пше, „Кад у милости оће да кара, „Ником шаље ружње, ником линше, „Никог болест, никог муња пара . . — Баш ми се почетак не свиђа! прекиде га Блитвар. — Не ваља то зрно боба! додаде Дувало. — Ма како ти можеш судити, кад и не знаш што је писма! наједи се фра Брне. А Дувало њему вруће: —- Не ваља зрно боба ни та, пи ниједна твоја писма ! То говоре и паметнији од менека, само што ти у очи не ће да реку! . . . Јето исти фра. Ловре (Тетка), који је река . . . — Ја? . . . Шта сам ја река'? Кад? . . . Немој ти, зпаш, замећати . . . Заграјаше сви. Неки мири; неки хоће да сврне говор на друго; Вртиреп гура у стегно Дувала и нешто му шапће иза леђа, докле он избаци најкрупнију: — Не само што не ваља, него би грибало забранити те писме, да се свит не руга с намика . . . Та покоси Наћвара но сред срца, те једва