Stražilovo

-чз 142 ЕЗ-

гаству Јединствен, опет ја у твоме склопу замап тражим одспјев оне идејалпе л.епота, што се бесамртним сјајем блиста у некијем остацима класичне старине, па и у овом дивном Пантеону, кога си тн, у најбо .вем дијелу свом, па образац узео ! Кад би људи успјели, да још толико велику и богату

цркВу саграде, ја оих ти се опда ммогомање дивио, иего ти се данас дивим; пишта, на против, ие може смаљити мога одушевљеп.а спрам рушевпна партеПонских, па ма уза њих мраморну АјФелову кулу подигли. (Наставиће се).

Марно Цар.

»X-* . г '1.^ ■ !" ' г ^ ,1^ 1-.|^ ...и с*>'?* КЕИЖЕВНОСТ. <• т* т -т- '*т* *т* -т* •т* •тф Ф СУВРЕМЕНА ПИТАЊА. II. ПОЛОЖАЈ СРПСКЕ КЊИЖЕБНОСТИ ПРЕМА ВЕЛИКИМ КЊИЖЕВИОСТИМА У ОПШТЕ И ПРЕМА ГУСКОЈ ЗАСЕВНО. (Наставак).

»!?познајући се са руском кн.ижевношћу и уносећи н.ену етичку и естетичку еадржину Ј, у свој наравственИ живот, ми Срби и Хр| вати не може.чо казати да радимо тај исти иосао, којн данас раде тим уношељем сиоменути занадни народи. Ми бисмо према стап.у наше књижевнооти морали чинитн нешто са свим друго: уношеље руске књижевпости — тог нај-новијег, најрацијоналнијег момента уразвитку идеје књижевности у свету — може нама служити само опако, како су на нр. Немцима у ХУП. и XVIII. веку служили производи псевдокласичне и пастирске појезије Француза, Русима драма Корнеја, Волтера, сентимСнтална поезија Француска и немачка, средњевековни витешки романтизам Шилера, Уланда и т. д. И ако јс данашња руска литература у светском развитку идеје књижевности много рацијоналнији, идеалу књижевности ближи моменат, него што су споменуте књижевносне спохс XVII. и XVIII. века, ииак наше уиоређење има свога смисла: и помснути правци и школе били су некад пајповија, последња реч у развитку идеје књижевности н умстне појезије у свету, п књижевност, која се тада зачиљала, није ни могла пи хТела узимати за узор нити што старије нитп доцнпје, но је редовно почињала и сама од оне тачке, до које је развитак литературе стигао у литерарним творевинама познатих јој народа. То је ' природина»домаћа економпја, и

екопомија врло рацијонална, која и дапас пама, ако хоћемо да смо у сл.ужби идеје, која се вечио развија, не да ићи натраг, иа почиљати на ир. каквим Хорацијем, каквом Енејидом, Апријадом и т. д. но налаже да рад удесимо тако, како природа не ће ништа издапгубити. Органи разума, који се вечпо развија — народи — то су већ све извршилп, и наша свежа, петрошена морална снага треба љему за акцију са'евим нову, која ће према до сад учињеном иоказивати нацредак. Ко је дакле рад да почне, а не би хтео да му радља остане без историске важиости, мора се неизоставно упознати са раније урађсним, и иочетп оданде где сесТало. Гуска би нам кн.ижевпост — као најновији моменат у развитку идеје књижевности — пмала служити као први темељ нри градљи наше литературе, из ње бисмо, као и из других, њој дораслих сувремених књижевности, имали учнти књижевну азбуку, која се ии у ком послу не сме прескакатп. За време Пемца Готшеда и Руса Сумарокова — Корнејева драма и Волтерова Анријада изгледаху као последња реч у развитку идеје уметпе појезије, и неразвијени оргаиизми немачке и руске књижевности узеше Корпеја и Волтера као освештани законик иојетичке вештипе; и можемо ми данас макар колико осуђивати оне облигатне кра.т.еве, напрснике и весиике у риторским драмама Корнејевим, и лажан класи-