Stražilovo

нз 134 ез -

беше доцкан. Тамо се већ неко утаборио и тако ревпос.но хрче, да га ни топови ие би пробудили. Куда ћу сада? Одох међу коморе. ,У сваким колима беше по некога. Једва једном наиђох на нека иокривена кола. Не могох их у мраку разазнати, али кад увукох руку у нутра, напипам човека, који мирно спаваше. А кола су била пространа. „Иомоз', Боже!" номислих и увукох се у кола, с тврдом намером, да нуцам на онога, ко би ме нре јутра из н,их терао. Спавао сам тврдо. Око шест часова, у јутру, пробуди ме труба. Отворих очи и погледах на поље.

Предколима стоје неколицина и живо разговарају. „Хо, брате! Од куд овај други?" Ја се дигох да изађем. — А од куда ти, господине, овде?" упита ме један пред колима. — Спавао сам! — Ца зар у мртвачким колима? Наопако! Ја сам целу ноћ прележао покрај мртваца. Био је онакажен, без руке и доње вилице, сав крвав. Около њега разлила се бара усиреие крви, а и ја сам био сав крвав, јер сам у самој крви лежао. А тако сам слатко сиавао!

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. роман И. А. Гончарова ио француској преради Евжена Готи ЈфЕВЕО Миливој МаксимовиА. ПРВН ДЕО.

IX. ш К :ругога .аана се Рајоки осећаше весео и уИИЈЕј • осдрбођсн сваке алобе и накости, свију нретензија па Вјернну љубав. У онште се осећао ми])нији, на већ и то сматраше као неку иобеду. Само што му се ова нова Вјера још једнако врзла 110 главн. Осећаше, да га је обузео неки осећај, у којем пе беше вшне пређашње узбуђености и немира, али се инак пе сећаше, да је икад до сад нрема неком тако осећао. То је нријатељство, које је наступпло носле л.убавн, тумачио је себи Рајски. Тојенрскрасно од ЈЕ.е, што је пресадила моју љубав на плодно тло нријателзства. Само да ми је сад да је видим и да јој кажем све то, да се умири! ВсЈ1 трећи дан беше, од како се 1'ајсш насла1;иваше тим новим осећајем и ишчекиваше, да Вјсра стресе са ссбе своју пеповерл.ивост и да му се повсрл.иво нокаже сва, онака каква ,је, да заборави, да је он ту н да јој је још ире кратког времена сметао да жпвн, како она хоће. Вшне нута му се иружила ирилика, да говори с п.ом па само, али он се бојао, да не поремети поверсЈг .е у нскреност своје промспе, које је почела задобијати, и да пе ноквари свој нови рај. Једнога јутра, неколико дана носле његова

разговора с н.ом, устане још у пет еати изЈутра Сунце се тек почело указивати, а из баште дуваше здрав и свеж ветрић. Обуче сс на брзо, оде у врт и прошавши .две, трп алсје иаиђе из неиада на Вјеру. — Оирости, пнје било хотимицо, Г>ога ми, није! новика 1'ајски. Она се засмеја и добаци му један цвети1>. Хајдемо да се шетамо, рсче му па то, како је красно јутро ! Он беше па седмом небу. — Мепи се чипн, да ви о иечем мислите, па се све устсжете, да ми кажетс, — рсче му она. — Та ја бих рекао, али се бојим олује. — Да не 1>е онет бити што год о лепоти V — Не, не, баш на против, — ја се стидим због онога, што сам ти реКао, ја, који имам вс1> седе косе. - Ја бих се врло радовала, кад би то било истина! — Зар још сумњанг? То бсЈпе само каприса, тренутпи утисак . .. Ти си ме нзвела на прави нут. Видиш, каква си. . . .1 а сам ти хтео рећи, шта управо осећам ја према теби, и за овај пут, чипн ми се, да се пе варам. Ти си ми отворила пе.|;а особита врата у својс срце. — ■ и ја сматрам твоје пријател.ство, које си ми поклоинла, за не-