Stražilovo

чз 135 ен

шмерну срећу! Ја ћу бити кадар да ради тнога пријатељства заборавим твоју леноту. — Ах, то би би.па врло велика срсћа! рече она умил.авајући му се; — живети не стеџш.авајући волјС другога, пс иратећи га, пе распитујући, гата има на срцу, за што је весео, за гато тужан, замишљен, уважавати њеЛве тајне, ако их пма . .*. — Дпктира ми програм, по којем треба да се владам с п.ом! помисли он. — Али то је нека нова, никад не виђсна врста прнјатељства: такога пријатељства инсма, Вјсра — то си ти измислила! Она га иогледа са чудповатим изразом у очима. — Пјера," заиита је ои, реци ми, какојсто, ■да си ти тако мудра, усредоточена и оДлучна? —Само дал.е! немојте се заустављати, кад • стс тако лепо заночели, иаемсја се оиа. Шта управо значи мудрост ? — Мудрост — је скуп истина, стсчоних умом, оиажањем н искуством, употрсбллвих за Живот... тумачио је Рајски: — то је хармонија идеја са животом! — Да вам пије можда неираво, гато ватпа кузипа има иетнто мало од те мудрости? — 11а против! — Али, ако се.прсма вашем тумачсњу. мудрост састоји у живљењу по принципима и истинама, којс је ко научио . . . — Дакле ? — Оида ја иисам мудра. У мене нема тога светога уља! рече она с уздахом. У исто време блесиу израз дубоке туге у н.спим очима, које на треиутак подижс. 1: иебу п брзо их сиустн. Она се стресе и нагло сс упути кући. — Ако пијс мудра, огатроумиа је за цело! речс у ссби.Рајскп, пратећи је очпма. ЗагоиеТна јс као тамна иоћ! Да иије њен млади живбт већ имао нрилике, да.осети тамне .страпе живота? За тим отиде Тј Марти и бабушки и разговарагас сс с њима. У том у1)с и Јаков и нријаии посету Николе Андрсјевића Викснтијсва. — Нека у];е! рече Берегакова. Марта лако иорумсии и загледа се у огледало. Рајскп јој тцхо понрети прстом, а оиа порумсии ,ј<>111 јачс. Јаков сс врати и рекне, да је дошао још нски и да тражи Брриса Шнловића. Ко је то ? занпта Рајскп.

— Онај, што је код вас ономад ноћпо. Аха, то је Марк! добро, одмах ћу доћи. Враћајући се у своју собу сусрете се са младићем од својих. двадееет и три до двадесет и четир године, средње висине, румених образа, смеђс косе, нлавих, живахних очију и са осмехом на уснама, којн уђс, шги боље рећи ускочи у еалоп. У рукама држаше киту различка и јога негато брижљиво замотапо у марами. Свето скупа са својим гаегапром метну на сто. —Здравствујте, Татјана Марковна, здравствујте, Марта Васиљевна! започе^ пригаав да им пољуби руке. — А куд сте се ви дели? Није то тиала, има/већ витие од мессц дана, како вас нисмо видели! запита Беретикова малко строго. — Губернатор ме иије хтео пустити, да идем икуда, паложио ми јо да послове у канцеларији у ред доведем, одговори Викентијев, говорсћи тако брзо да је нске речи само у пола изговарао. — Немојте га слушати, бабугака, све то он сам пзмишл>ава, умелпа се Марта. — Тако ми Бога! . . Ето какви сте, Марта Басил.евпа! Добили смо новог шеФа капцеларије, имао сам ттет стотина ттијеса да нотврдим, да правим инвснтаре . . . Псколико иоћи сам морао провести радећи! . . Тако ми Бога! — Али иемојте ми се само толико клети и богмати! Каква вам је то рђава навика да сс кунете ни за тпта! укори га Татјаиа. — Шта вам је то у марами? заиита га М арта. Гледајтс, мајчице, миче се .. . Ах, да није змија? — То је тпарап, ког сам вам донео, Татјана Марковиа, — Ја идем к вама, ирођем иоред потока и видим Ивана Матвсјића, гдс седи у свом чамцу. Ја га замолим, да и менс ирими у чамац, он иристане, и за чстврт.сата улових овог шарана . . . А ово сам за вас, Марта Васиљевиа, уз пут у ражи ттабрао различка. .. — Нс ћу, ие треба ми, ви сте ми обсћали, да ие ћетс више брати без мене. .— Па, хајдете, да беремо друго, рече, нотрчав према вратима. Чскајтс мало, заустаии га Татјана. Зар ви иисте кадри ни једног минута мирпо ссдети? Чим стс:показали овамо нос, ноге вас всћ сврбе! Чим би да вас послужим за, доручак? Каве" или јсдан котлет? А ти, Мартице, иди види, хоће