Stražilovo
43 15.4 85-
гарибалдинаца, с којом хоћаху да ненадно у град упану. Чекајући да јој се пријатељи из града уговореним знаком јаве, бијаше се ова јуначка шака људи смјестила у једну ограду, пе далеко од старе Фламинске капије. На жалост, панииска нолиција открије на в])нјеме завјеру и изаш^ље на устанике јаку чету својијех најамника. Напиновци јуршпају одмах на ограду; али их устаиици таковом ватром из путака дочекају, да су наиадачи ириморани устукнути и нову помоћ из града потражити. Не прође мпого, и они ноиове јуритп са три стране. У одсудном часу нареди Хенрик Кајрбли својој дружипи, да с голијем бајонетима кроз душманске редове нроју]>е, и ои иолети нрви ка наиадачима, кличући: „Живио Рим! живио Гарибалди !" Јоваи, млађи брат. који случајно бјеше малко изостао, викиу за п.им: „Стани, Хен-
риче, ево и мене." Али се онај сокб на братовље ријечи не осврташе, нб једнако напријед срташе, п кад га Јоваи сустиже, сруши му се крвав у иаручје, прострЦје'-
љеп читавим гроздом душманских танета. „Напријед, браћо!" викну још једном, па иепусти витешку душу. Док се Јован упи-
)г>ао да мило о
из метежа изиесе, по
годи и њега зрно „међу очи у чело јуначко," те се и ои стровали на земл.у, држећи једиако свом браци руке око врата. Надођоше иапиии јаљичари и пеколико пута своје бајоиете у она млађаиа уда забодоше. Од остале дружине скоро сви изгибоше, осим мало љих, који се спасише бјегством. У овом је трагичиом моменту вајар два храбра но1)И нредставио, а иосао му је тако срећно за руком испао, да је трудио ишта епскије замислити. Кућа Кајролија, буди овдје узгред ])счено, прославила у борби за италијанску независност и уједиљење, мимо иједне друге талијанске куће, жртвујући отаџбиии скоро све своје мушке главе. Њихову матер Аделајиду славе и узносе Италијаици, као нову Корнелију, чувену мајку римскијех Граха. (Наставиће се). Марио Цар.
^ ушетност. тЈЕЦА ДОБРИНОВИЋКА.
Срнски позоришни свст с ове стране Саве за цело врло добро зна за име овс уметнице ; која је у слицн нриказана у данашњем броју „Стражилова". Та нуне ће се двадесет и чстнр године наврншти месеца новембра ове године, како Јеца Добриновићка служи срнској уметностн, до почетка године 1884. као Ј. Поповићсва а од то доба као верна љуба честитога уметника Пере Добриновића, као Ј. Добриновићка, ./. ДобриновиЛкп родила се године 1850. у Врањеву од оца Луке Поповића, прво учнтел.а па после свештеника, и матере Милице, родом Арсеиијевића из Ср. Карловаца, ћерке тамошњег пегда пароха Јове Арсенијевића. Добриповићкиие су сестре: покојна Љубица Коларовићка и Катица Поповићева и жива Драгаи.а Ружићка и СоФија Максимовићка-]5ујићка, а брат јој је покојни ЛазаПоповић — све сами припознати уметници. Први пут је па позориицу нашег народноГ иозоришта ступила Добриповићка овде у Новом Саду 1. новсмбра 1868., даклс баш нскако у време, кад су мал те не све иајбоље снаге овостраног нашег народног позоришта у маси прешле у Београд, те се тако слободно сме рећи, да је Јс.ца Добриновићка најстарија и српском на-
родном позоришту овостраиом наЈверниЈа глумица новијега кола. Стунила је први пут као Ана у Змајеву „Шарану". Као што се види, одмах је одабрала струку, која највише одговара њсну темнсраменту. За струку комичних баба и оштроконђа донела јс Јеца Добриновићка још као младо девојче одличаи дар и тај дар јс усавршила за ово двадесет и четир године тако, да јој сад међу српским глумицама пема равне у улогама тс врсте. Да богме да колегииицама њеиим, које се одадоше на серпЈозну струку трагичпих иројина или сентимепталних л.убавница, више кличе одушевљсиа нублика него скромној Јеци Добриновићки, која у својој чистој одапости према уметности никад и не помишља па различие оне мамке и финтс глумачкс тапшан.а и изазивања ради, али за то с друге стране Јсца Добриновићка смс бити увсреиа, да сав пспристраони свет иозорипшИ с уважењем и иоштовањем, ма и пе бучно, него у тишини, уздиже вредпи и заслужни рад њеп. А тако озбил.ној радници, као што је Јеца Добрииовићка, такво
нризиање за цело више изазива узастонце. Мс зна се броја улогама,
вреди, нсго и днадесет које је Јеца До-