Stražilovo

чз 155 ез-

бриновићка савесно научида и вешто приказала за минуле двадесет и четир године, а исто су тако силне улоге, кој.е је она овде у нае крејирала и дала им особен тип. Као једна од најболлк јој улога мора се истаћи Станићка у посрбљбној „Мамици" Мађара Сиглигетије. Ту Станићку није до душе у нас нрва створила Јеца, нсго Ј. Ма-ринковићка, али је Јеца носле, кад је нреузела, створила из ње негато ново, нешто са свим самосвојно, без и најмањег угледања на икога другога, до ли на еам живот, те јој је та њена „Мамица" такав лик, какав на иозорници стварају само најодличнији уметници, лик, чијој се природној истинитости човек мора дивити. А ко не зна за Добриновићкину Мекићку у „Војничком бегунцу" истога Сиглигетије? Па има ли кога, ко не, зна за њене три Кате, за Селаковића Кату у носрбљеном „Пркосу" Немца Бенедикса, за учитељку Кату у ТриФковићеву „Школском надзорнику" и за грунтагаицу Кату у „Француско-пруеком рату" Косте ТриФковића? И у новије време ко не позпаје њене Волму-

товнце у Вилбрантовој „Робијагаевој ћерци", еа којом јс у Београду год. 1885. приликом гостовања онде заједно са Ружићем правила, што кажу, Фуроре ? То у правој њеној струцн, у струци комичних баба. А ван тога од идејалних њених старица, од њених старих верних дуена ко не зна за Јевросиму, Вукосавину дадиљу, уСуботићеву „Милошу Обилићу" и за Хану Кенедијеву у Шилеровој „Марији Стјуартовој"? Познаје Јецу Добриновићку данас и старо имладо од Срба овде, ко год милује позоришиу уметност, Свако ее то за цело са задовољством сећа, како се слатко морао насмејати овом или оном Јецином погођеном лику. Па ако је одиста истина, да „миму иотомотво не плете венце", некаје вредној Добриновићки за то накнада, што је у сувременика својих знала себи стећи искрене еимпатије и љубави. Само да јој се са свим још поврати нешто нарушено здравље па да и даље гато дуже забавља и засмејава српску позорипгну публику!

Јован Грчик.

—<с>;

(®»с 'ч1 л •ч!" каишност. ф ■^) т с •ф' ^ ^ Т- ■ 7 Г Ч> 4/ г~* •ж*

сувременА питања. II. П0Ј10ЖАЈ СРПСКЕ КЊИЖЕБНОСТИ ПРЕМА ВЕЈШКИМ ЕЊИЖЕВНОСТИМА У ОШПТЕ И ПРЕМА ГУСКОЈ ЗАСЕБНО. (Наставак).

_о настаје питање, да ли Је доиста за развој књижевности, и њене најпонуларније, најбитније садржине: уметне појезије, потребпо узаимање и калемљење са стране? Да ли је међу неразвиј еним и развијеним литературама доиета онај иети одношај, који видимо сваки дан нред собом мећу нејаким новорођрнчетом и грудима хранитељке мајке? Посмотримо ли коју му драго књижевност светску у њеним нрвим ночецима, у њеном доцннјем бујању и у времену, кад слави своје златне дане, даклс у читаву њену животу, видећемо, да као нека нраснага, која се неизоставно, услед ириродних закона, јавља, највећу заслугу у развитку литература има: узаимање од стране млађег. неразвијенијег народа у старијег, и угледање на најбољр; сувремепе ексемпларе у књижевности другог развијенијег народа. Све јо то нама познато из скоро свију царстава и поља; живота природина: дете, које

ће да прими, настави и унапреди рад својих родитеља, наслања се па груди своје матере и њепим млеком црпе снагу за живот и иотоњи рад; у телу човекову у стању је јачина и сувишност здравља у једном органу да унапреди оздрављање и оживљавање другог слабог и болесног — и тако је свуда од првог до иоследње-г створа природина — оно нас ва.љда не ће задивити ни у оном створу њену, који се зове ,дух људски и његова радња, у којој међу осталим гранама пајвидннје место заузима вештина, појезија, литература. Читаво човечанство, којеје природа изабрала као ередство да би изразила, приказала, на видело изнела идеју вештиие, уметне иојезије, литературе у ужем смислу, није у очима бесконачио велике и богате ирироде ништа друго до једаи једностпвап и једнолик организам, у којем су народности само иоједини органч, која једној заједничкој сврси служе. Ми бисмо већ на основу ириродног закона, освештаног