Stražilovo

■43 182 ЕЗ-

јс. долазак нашег рођака Бориса Павловића Рајског. О.н сад живи овде с нама, и, на моју несрећу, не миче се никуд од куће, тако да већ петнаест дана ништа друго и пе радпм, него једнако морам да бежим од њега. Колпко ли нам јс донео духовитости, разна знања, ларме, талената а уједно и немира и живота, х;ао нгго он вели. То би ме можда и интересовало, да су друге нрилике, али ти знаш, како ми је то сад несносно. . . Од како је дошао на своје добро, уобразио је себи, да.све, што се овде налази, припада н.ему. Због неког сродства, које је тако далеко, да се не може право ни одредити, и због тога, што нас је видео још док смо биле мале, оп се попаша с нама као с децом или панзијонаткама. „Морам пепрестано да се кријем, и тешком муком ми иолази за руком снречити га, да ме не види кад сиавам, да не сазна о чему сањам, шта знам и чему се надам. Од тог гоњења сам се чисто разболела; ја нисам никога видела и нисам никоме писала, осим теби; осећам се као уапшеник. Он ми изгледа — и ако он то можда и не иодозрева — да нгра са мном комедију. Данас је хладан и равноДушан, а сутра ме страсно погледа својим светлим очима. Ја га се бојим, као што се боје онога, који је нолудео. Још ионајгоре је, што он сам себе не нознаје, тако да се нс можеш поуздати у његове иамере и обећања. Али ја сам тијош хтела рећи.. Ту се завршивало иисмо. Рајски остаде неко време замишљен, а после се тргну. — А ш то и опст није оно писмо, повика, окроћући се Вјери, ово је написано на белој хартији, а оно друго беше на нлавој. Но Вјера беше већ изишла из собе. Рајски се вратн у своју собу, и одмах ссдне и нрепише цело нисмо, које бејаше згодно за карактерисање Вјере у његову роману. За, тим дубоко размишљаше, али не можда о начину, којим је о њему говорила, то га није ни најмање једило, јер је увидео да се Бјера ни мало не разуме.у уметничким нриродама, него гајеинтерссовало, што у том писму беше одговор на иитање, које је ставио својој кузини, а, то је, што сс тиче његова одласка. Оп се штје винте узнемиривао да зна., хоће ли то њој бити по вољи или не, јер јој ие хтсдс више те жртве приносити. Потражи за тим Вјеру и нађе је на н.еној клупи.

— Ах, рече јој, ја ти још нисам повратно твоје писмо, што си нисала Наталији. Ево ти га! Хтео сам да га баш теби у руке предам, али ти ниси била у својој соби. Она узме нисмо и метне га у џеп. — А оно друго, је ли и оно ту? зацита он тихо, али му глас дрхташе. . — Које друго? Где ? — Оно плаво писмо, што је у твом џепу. Са зебњом очекиваше њен одговор. Она преврну џеп. — Ах, зар није више ту! Од кога јс само могло бити ?' — Оно друго?... од Наталије, рече она после кратког ћутања — њој сам и одговарала. — Од Наталије! викну Рајски. — Јесте, од ње, рече Вјера равподушно и упути се кући. —■ Од Наталије! понови он! Ух! А ја се толикО мучио, тражио и тражио. Међу тим ствар је тако ироста! Од Наталије! То је могуће; у истом џепу је држала и нисмо и одговор. То је са свим јасно! Она ми га до душе не хтеде ноказати! Па није ни у реду показивати туђа писма и туђе тајие. То се разуме!... Али је требала одмах то рећи! Какво је то уживање мучити човека? Сад, кад знам све, немам овде више иикаква иосла; кроз два дана нутујем. — Еј, Јегоре, новиче, излазећи на двориигге. — Заповсдајтс, господине! — Сутра ми спреми пртљаг. Другога дана устаде весео, расположен, пун бодрости и надежде. А за што? За то, птто је писмо било од Наталије. Узе своју записницу, коју је неки дан ражљућен бацио у ћошак и записа у њу своје муке, свОје сумње и њихово срећтто решење. Перо му иисаше са пеобичном лакоћом. Сети се писма Вјерииа и зажели да прочита иреиис, који је написао.. /Кељно га нрочита и не могаше се уздржати, да не уздахне, дошавши до оног места, где Вјера говори, како он не може рачунати на њену љубав ; али његово срце бешс мирно, и ако је јуче... — Нек буде, отпутоваћу! рече у себи, да јој иовратим мир и слободу. ! 1>епо срце је као стена, непобедимо; ја немам овде више никаква носла... У осталом ми смо једно према другом са свттм равнодушни... Настави расејано своје читање но на једанпут побледи п очи му се укочшпе, кад прочита: