Stražilovo

■43 181 51-

Појавила се међу тим и Марија из своје собе, весело је пошла у суСрет своме мужу и срдачио му стисла руку. Па док је оп на колених нупкао синчића, дотле му је оиа иекако несташно, чисто раскалашно нричала, како су се путем пасмејали детиљим чудним опаскама. Баш се усилио Иваи, но инак се није могао скрхати са свим иа да са женом својом разговара искреио, без претварања. Ретко је дизао очи с детета на њу а и у иеке је тек развукао усне иа осмех, ма да се њени леии бели зуби неирестано сјали из уста а час по'се сва затресла од тешка смеха. Он није уираво и оиако још знао како да се нађе а њена ведрииа и пеусил.ено јој нонашање са свим га је збунило. За вечером је такођер она неирестано иричала иа тек тек па ће дете

ногладити но косици, протепати му: чедо моје! па га у обрашчић иољубити. А кад је дете, доцније но обично, изрекло жел.у, да би „хајало", није звала собарицу, но га је сама одвела, свукла и метла у постељицу и села на њу, учећи дете, како ваља Ббги да се моли, да даде здравља тати, мами, деди. мајци и детету. Ивап је за њима одмах дошао био из трапезарије у спаваћу собу, иримио од детета уобичајеии рукољуб иред сиавање па се оида но полумрачној соби почео шетати горе доле. Стао је« излаза тражити мислима, које га почеше вечерас мучити, но није имао дуго каде, јер је дете брзо заснало те га је Марија позвала да изиђу из собе мало да се но дноришту прођу, како је вече врло угодио. Нема још сна, рече, а најносле за њих је још и рано да лежу.

(Наставиће се).

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. роман И. А. Гончарова по <м'лнцу ској 111'еради Евжепа Готи ирЕВЕО Миливој Мансимовик. првп део.

XII. : и све јсдно те једџо! одговори му она тоном, нуним укора, ирсмећући руком ^ ио цеиу, одакле се нбиља чуло шуштање панира. Па иије баш ни потребио, ја сам се само шалио; само те јопгмолим, да ие схватиш то као деспотизам или шпијонирање, ј'а сам искао то просто из радозналости. Чувај своје тајне! речс ,јој. спремајући се да пође. — Ја немам никаквих тајана! одговори му она оштро. — Знаш ли да ћу отпутовати одавде? Чула сам, где говоре. Јс ли то истниа? — За . нто сумњаш ? Она ућута и спусти очи доле. — Је л' ти то мило ? — Јестс! одговори му она са свим тихо. — За што? уиита он ражалошћен, нриступајући јој ближе. — За што? Она размшил.аше неко време, извади онда из

џеиа друго иисмо, узме перо и брнжљиво иревуче неколпко речи и редова, на му га даде и рече: — Не ћу да одете а да не ирочитатс, ево вам иа читајте. Док Рајски беше удубл.ен у читање писма, она гледашс кроз нрозор. Писмо бсше написано женском руком. Рајски прочита: „Ја сам ти много скривила, драга Паталијо,..." — Ко јс, та Паталија? запита Вјеру. — Попадија, моја нријатељица из пашшјоиата. — Аха, то дакле ти пишеш. Чудновато! рече Рајски, настављајући читање. „Ја сам ти много скривила, што ти после свог повратка до сад још нисам иисала. Пре свега крива је лепост, а после има и других разлога, о којима ћу ти писати. Први разлог ти јс нознат (овде беху три речи нревучепе), и то ме је нрилично узиемирило, али о том ћемо већ говорпти, кад се ирви нут састанемо; другиразлог