Stražilovo

нз 245 ез-

— Ја хоћу да идем, рече она, ви хоћете опет нешто страшно да ми кажете, као мало час у шумици . . . ,ја не ћу да нас слушам; све ћу рећи мајчици. — То свакако учините, Марта Васиљевна, и тојош овога вечера. За то ме можете са свим мирне душе саслушати. Ја сам се тако сродио, аближио с вама, да кад би нас сад на један пут раставили . . . Би ли ви то хтели, реците ? Она не рече ништа. — Марта Васиљевна, хоћете ли да се растансмо? Марта је и онет ћутала. — Ако хоћетс, а ми да се растанемо и то одмах . . . говорио је он жалостивим гласом. Ја већ :шам, шта ће са мном бити; искаћу да ме иреместе у које друго место, у Петроград, на крај света, ако каже — али не ваша мајчица или моја мати; оне могу говорити, колико хоће, ја их не ћу нослушати — него ако кажете ви. Ја ћу сад одмах одавде отићи, и никад се не ћу вратити! Ја знам да нигда и никога више не ћу љубити... тако ми Бога, никога више. Она је само ћутала. — Геците ми само једну реч, да ли вас смем л.убити ? Ако не, онда овога тренутка идем, и нипад се не ћу вратити. 1Га једаред Марта ноче јецати и снажно га ухвати за руку, кад јс коракнуо, да иде. • — Ето видите, да сте прави апђео! новика радосно Викентџјев. Видите, да сам имао право, кад сам рекао, да ме љубите. Да, ви ме л.убите, љубите, л.убите! викао је ликујући: Само не тагго., као ја вас. — Како се усуђујете — меии такво нгго, говорити! рече она сва у сунама, — тако не ради частап и поштен човек! — Немојте тако говорити! Геците ми, ако хоћете, да сам будала, али да немам части, то не! Јест, ја сам поштен човек, .рсчс Викентијев, дошанши у ватру. —' А како сте онда смели натерати једну бедпу девојку, да вам изда своју тајну? — г Ј'о и онако ие би могло на веки остати тајна. Морали бисте ка.д тад некоме рећи... — Да, ја бих рекла само мајчици иа уво, па бих онда одмах сакрила главу иод јастук и тако цео дан остала. Алп вама ни речи! Ја и мајчица смо вас држале за највал.анијег човека на свету! ■— Иа како сам требао радити, да у вагаим

очима будем ваљан н частан ? Коме бих поверио своју тајну? — Мајчици на друго уво, иа онда њу питати, да ли вас љубим. — Ви ћете ј ој данас све казати. — А.л' то не ће бити то исто. Ја сам већ скривила пред н.ом, што сам вас саслушала, што сам плакала, Она ће бити огорчена, па ми ие ће никад хтети опростити, а том свему сте ви... — Опростиће, Марта Васиљевна, и мени и вама ће онростити, она ме воли. — Вама се канда чини, да вас цео свет воли; глс мустре!... — Она каже, да ме воли као сина... — То је за то, што ви много једете; она воли сваког, ко има добар апетит. — Баш није за то; ја зпам да она мепе воли, иа ако ми још опрости моју младост, онда ће нам дозволити, да се узмсмо. — Та то је већ страшио; како се смете усудити, да такво шта говорите! Оиа хтеде већ да оде. — Марта Васиљевна, ходите овамо! Немојте се бојати; бићу миран као кин. Опа се мало устезала, и за тим му приступи ближе, ухвати га за руку и погледа му са строгом важношћу у лице. — А зпа ли ваша мамица гатогод о том, што сте ми овде говорили, — зна ли, а? Гопорите истииу! — Још не зна... промрмља Викентијсв. — Још не зна, понови она са страхом. ' За тим неколико тренутака поћуташе. — Па како сте ми онда смели говорити такво што. — Говори већ о сватовима, а поатмп пиигга о том не зна. Геците сад сами, је ли то часно и поштено? — Још сутра ће све дозпати. — А ако не усхте дати с.вој благослов ? — Ја је не ћу послушати! — Али ја ћу иослушати, инећу ни корака учинити без њене и мајчиципе воље. — Јога ове ноћи ћу отићи у Ј \олчииу и сутра ћу се вратити — са мамициним одобрењем. 0 Богом! Дајте ми руку! — Онда... може бити, речс носле кратког размишл.ан.а, иогдеда га и нружи му руку, али таман јс он хтеде ухватити за руку, она је у страху тргне натраг. Боже мој! пгга ће још рећи мајчица? рече уплашсно. Идите, идите одмах одавде и