Stražilovo

-чз 246

запамтите добро, да, ако вас ваша мати изгрди, а мени мајчица не опрости, опда се немојте више ноказивати овамо! Ја ћу умрети од стида — а ви ћете за цео жнвот остати неваљао и нечас.Јан човек. Она оде унутра, а он журно изиде из врта. — Господе, Господе! шта ће рећи мајчица? страховала је Марта закључавши се у својој соби. Чим ће ме казнити за то ? — Да кажем прво Вјери?... ал' не, не, прво мајчпцп! Кад се већ све стишало и умирило у кући, она се лагано као мнп! докраде до Татјане. Дубоко у ноћ су шапутале, Татјана јемного пута крстила и благосиљала Марту, док јој па послетку ова не засна на рамену. Мајчнца јој тихо иоложи главу на јастук, за тимјеоиет устала и молила се са сузама у очима, призивајући благослов на нову срећу и нов живот своје унуке. Алн још топлнје се молила за Вјеру. За тим тихо леже норед снаваћиве Марте, прекрсти је још један пут и рече у себи: — Да је то бар Вјера, а не Марта, која исто онако, као и Кунигунда уврту... Са свим смешно је иснало... Бапг као да се судбипа хтела мало да нашали, Мати Викентијева беше још, тако рећи, млада жена од својих четрдесет и неколико година. Г>ила јс исто тако жива и весела, као и ол, само што је имала мало више нрактичнога смисла. Између 1г,е и сина водила се вечита комнчна борба речима. После свога разговора с Мартом Викентијев још оие цоћи пређе преко Волге, дође у Колчину, јурне у собу и клекпувшп пред матером започе свечаним гласом: — Мамице, наступио је одлучан час у мом животу — ја сам... - Полудео! доврши она. Од куд дође на један пут. Изгледаш, као да си с ланца утекао. — Зар се не сећаш, мати? занита, нлашећи се у себи од каквих ненредвнђених прспрека и неприлика. —■ Сигурно си учинио опет какву глупост — хоће вал,да опет да те метну у апс? рече, гледајући му оштро у очи. Он махну главом, да није. — Сто врста си далеко од правог узрока — ниси иогодила. ■— 11о, па реци ти ! — Гећи ћу ти, али ее немој нротнвити! Она га погледа недоумевајући и такођер са потајним страхом.

— Задужио си се можда? — Нисам. — Да ти није онет дошла воља, да стуииш у хусаре? — Ни, налик. — Па од куд ја могу знати, које су ти лутке у глави ? Од тебе се човек може свачему надати ! Дакле, говори! — Ал' ми не ћеш бранитИ? — Хоћу, јер је сигурно каква будалагптниа. Говори одмах. — Хоћу да се женим! рече, да се једва чуло. — Шта си рекао? — Хоћу да се женим! Она га нагло ногледа. — Мавра, Антоне, Иване, Кузмапе! повика она, брже сви овамо! Једина Мавра уђе унутра. — Зови све моје људе, Николи Андрејићу се нешто помешало у глави. — Нека га Господ Бог благослови ; шта ви то говорите, мајчице моја, мал' не умре од страха! говораше Мавра уплашено. Викентијев јој махиу руком даиде на ноље. — Ја се нс шалим, мати, рече он, држећијс за руку, кад јс устала. — Чисти се одавде, немој ме вући! рече она срдито и поче узбуђена да хода тамо амо 110 Соби. — Ја се не шалим, рсче он одрешито, обећао сам за сутра одговор. Дакле, штавелиш? — Да ћу зановедитн, да те затворе... ти век зпапг где, рече забринуто. Он скочи на ноге и између њих се заподене врло буран разговор. До нско доба ноћи чули су људи жестоку свађу, викање, цикање, па кадгод и смех, за тим пољупце, срдит узвик госпође, весео одговор синовљев — и за тим гробну тишину, зиак потпуне хармоније. Викентијев је победио, али само иривидно. Његова победа је била већ подготовљена. Он и Марта можда и нису били на чисто са својим иссћајима, а.чи његова мати и Татјана Марковна су врло добро знале, куда то води. Само што о том пиеу хтсле ни њима ни једна другој да говоре. Мсђу тим су ћуткс, свака за себе све размислиле, испитале и израчунале, да је иартија „зд)Чаћ!е". Само што Марја Јегоровна, држећи се