Stražilovo

-чз 278 С4-

— Зиам то, па ла то ми је и тетико ... Мајчицо, молила ју је Вјера скоро с очајањем, мени је милија смрт, него да вас срце заболи :јбог мсне ... Шта говориш ти, Вјера? Дођи к себи! IИта ти је? — Ншита ми није, мајчице, само немојтс покушавати, да ме удате ... — Ти си горда, Вјера! рече огорчено Версшкова. — Може бити, мајчице, — али не могу друкчије. — Та гордост ти нијс дошла од Вога. Вјера не одговори нншта, али јој је бнло неописано тешко, што јој ннје могла своје понашан»е растумачити. — Отвори преда мном своје срце, рсче ,јој Всрешкова, а ја 1>у можда моћи ублажити јад, ако га има — Кад дође тако далско — и ја не будсм могла сама сноситн, онда 1>у доћи к вама, к вама и Вогу — и ником више! Али сад ме оставите на миру и немојте сс узнемнривати због мене. — Да не ће бити касно, кад невол ,а всћ настуии?.. прошаПута Таајана. — Па добро, детс моје, рече гласно, умири се само, ја знам да ти ниси Марта, на те ие Ву ни дирати. Она јс пол.уби II са ундахом изидс брзим корацима, погиувши главу. То беихе једини облачак, који јој јс нокварио чисту радост. Вјера се послс тога дуго шстала узбуђепа по врту па сс мало по мало умири. Оназивши нод јсдиом сеницом своју сестру и Викентијева, упути се брзо к њима. Она још није била с Мартом, од кад је дознала за шену срећу. Приђс сестри и погледавши јој дуго и нежно у очи, загрли је и почс љубити. — Ти треба да будеш срећна! рече јој, уздржавајући се од суза. — И биће срећна! умеша се Викентијсв. — Ти, Вјерице. ћеш бити још сроћнија него ја, рече Марта, порумспевши. Ти си тако лепа п паметна! Ја и ти, као да нисмо сестре. Овде н нсма за тебе достојна младожење. Зар није тако, 11икола Андреји^у ? Вјера јој само стисну руку. Пикола ЛидрејиКу, зпате ли, ко је моја сестра? заиита га Вјсра показујућн на Марту. — Анђео! одговори он без запињања, као војпик па команду.

Ево видите, ко јс она! рече Вјера, иоказујући лентира, који је облетао око једног цветка, — дотакните га се само иеонрезно, па ћете одмах збрисати шаренило са његових крила. Па сад пазитс: мазите је, љубитс је, негујте је, али јој ни за живу главу ништа на жао не чнните. — Иначе ћете имати са мном посла!

Време се поче мењати, по небу сс превукоше сиви облаци, и спусти се ситна, јесења киша, која нодржа нсколико дана. Сад се већ није вишс нико шетао, него би се одмах после всчере повукли сви у своје собе. Једва четврте вечери, око десет сати, престаде падати. Рајски се хтеде тим користити и сиђе сс у врт, да се прошста. Ирође цео врт а за тнм удари иреко расадника, да види како је на пол>у и на Волги. Пролазсћи иоред старс куће, чу, где сс отвара нрозор. — Јесте ли ви то? зачује сс од горе Вјерин глас. — Јест, ја сам! довикпу Рајски муклим гласом. — Киша ме је данас спречила па нисам могла доћи. Сутра у десет сати будите тамо доле . . . Идитс брзо! Ево идс неко!... — Где је то „тамо долс"? нитао јс јетко сам себе, нроклињући онога, што му је својим незгодиим доласком спрсчио дал.и разговор. Дакле истина је! ипак има нска тајна! А оп све до сад није могао да верује. Оно ппсмо на плавој хартији није дакле био сан. Састанак! И ту ми још долази неко на говори о моралу! Он пође у сусрет корацима, који су се чули из близине. — Ко је то ту? громко запита човек и заиоче из све снаге лупати о даску. — А то си ти, Савслије! рсче Рајски разјеђсн, нек те ђаво иоси! Од кад чуваш ти ио поћи кућу? — Милостива госнођа Ми је зановеДила, јер се сад овуда скитају неки лонови. — ЈЈажеш! То је само за то, да можеш шпијонирати Марипу, а шпијонирати је: — гадно, промрмл,а кроз зубе, погледавши Вјсринс прозорс. Рајски целу ноћ пије могао заспати. Сутра дан у јутро, кад су сс сви скупили, да иију чај, дођс и Вјера и весело се поздрави с њим. ()н јој грозничаво стиште руку и поглсда јој оштро у очи. Она је била мирна и спокојна.