Stražilovo

-чз 347 83-

И I!јера и Рајски надрхташе. Она чисто уплашено иодиже главу горе,и Слушаше као окамси.ена. Очи јој беху широко отвореие и укочене. У њима се још светлиле сузе. За тим снажно истрже од њега руку и нојури к понору. Рајски иођс за њом. Она на пола нута застаде, метну руку на срце и прислугакиваше даље. — Јога нре пет минута била си чврста и одлучна, Вјера! рече јој он блед и исто тако узбуђен као и она. Вјера га ногледа махинално и не слушајући га, за тим начини још једап корак према нонору иа се оне.т окрену натраг и лагано ее уиути нрсма цркви. — Да, да, шанутала је она, пе 1.у ићи. Ва што ме зовс? Зар је за ово неколико дана наступио прсврат код њега?.. Не,' то ие може бити, да оп,.. На ирагу црквице спусти се на колена, нокри лице рукама и остаде неномичпа. Рајски тихо стаде иза њ'е. — Не пди, Нјера! дошапну јој. Она задрхта, и нецрестано глсдаше на пкопу. Очп јој гледаху замншл.епо и бсз страсти. У н.има се нс могаше видети ни призивања, пи надежде, ни поуздања. Опа се у страху усправн и устаде. Изглсдагас, као да и пе види Рајског. Одјекпу и други метак. Вјера нагло потрчи преко ливаде прсма понору. — Ако сс враћа? Ако јс моја истина победила? размншл.ала је она, журећп се, Иначе за гато би ме звао? —- Вјера, Вјера! викао је Рајски у страху, пружајућн руке и задржавајући је, Оиа се отимагае од њега и пе гледајући га, иа онда нротрчп алејом, која вођаше у нонор. Вечера беше већ иа столу, кад се Вјера вратила. Била је туробна и намргођена. Занска чашу млека попије жедно и не рсче никоме ни речи. — Што си тако иамргатена, Вјерице? Даниси болеспа ? запита јс Татјана сухо. — Воле ме иешто зуб.и, рече иехатно Вјера, — Проћи ће то брзо. Устајући од стола, ириступи Татјапи, пољуби Ј е У РУ К У и изпде ианоље. Нрође кроЗ врт и воћњак па заогрнувиш се у своју мантилу седе па клупу близу ионора, где је врло радо ссдела, 1'ајскп иђаше за њом и Из далека јој се јави кагаљањем да долази, за тнм јој ириступи.

— Хоћу да мало поседим с тобом, Вјсра!рече јој. Је ли дозвољено? Опа се ћутећи одмакну и начини му меета. - Ти си врло ожалОгаћена, негато те тигати! — Г)0.ие ме зуби. — Махни се тога — ти си ева болесиа! Реци ми, птта те мучи; подсли своју тугу са мном! — За што? Ја сам кадра сама сноеити. Он уздахну. — Ти л.убиш песрећио... кога? прогаапта он. — Опет, кога! На вас, Воже мо.ј! рече нестрнељиво. — На гато то пакоспо иемсвање? Чп.м сам ја то заслужио? — Какво исмевање! меии пије до исмевања! рече *она скоро у очајаљу, устаде са клупе и ходагае горе доле по алеји. Рајски остаде на клуии. — А ја се јоит увек надах! иа још и сад се надам! ја безумница! Боже мој! размигал.ала јс крптећи руке. Покушаћу, да утекнем одавде на недељу, двс дана, да се избавим ове врућицс и да пеко време одахием! .Малаксала сам всћ! Опа застаде пред Рајским. — Г>раца, рсче му, ја Ј^у сутра отнутовати ирско Волге, где ћу остати, можда, мало дуже пего обично. — Само јога то треба! рсче Рајски мрачно. — Писам сс опростила са бабушком, пастави она, ие обраћајући пажње па његово речи. 1'еците јој ви, јер ја ћу се креиути врло рано. Он ћутатпе поражен. — Сад ћу и ја отићи! речс гласно. — Немојте јопт, причекајте док се ја мало II е умирим. После кратког ћутања настави. — Ја ћу вам, може бити, све рећи... и онда ћсмо се растати друкчпје. леигае, него тпто се растајс брат са ссстром, али сад јоит не могу... У осталом... не, идите! рсчс брзо за тим. Да! учтшите ми још ту љубав п рсците Прохору да спреми кола за пет еати у јутру, а Марину ногаљите к мени. За случај, ако бисте ви отиитли пре по гато сеја вратим, речс замига.веио, скоро тужно, да се опростимо сад! Опростите ми моје чудиовато понагаање, рече уздахиувиш, и нримите овај иољубац од сестрс... Она му обухвати рукама главу, пољуби га у чело п пагло се удали. — Хвала вам! рече још, окренувтпи се по-