Stražilovo

-и 374 и-

ла само једна мутна успомена. Али судба беше друкчије одредила. Пред иолазак нанише Вјери, да је одлучио побећи из њене околине. После три дапа, кад већ беше на нуту, нрими кратко писамце од |>јере, у ком га пита, где је и за што не пише. Изгледаихе као да пе ћс пишта да зна за његов одлазак или да није пи иримила његово писмо. Позиваше га, да дође кући, говорећи да јој је дуго времс бсз п.сга, да ће Малиновка опустети, да се Марта спрема на неколико дана у госте к мајци свога заручника и да ће његова Ијерица умрети од чаме, ако јој не иринесе ту жртву, да што п])е дође и т. д. — Знам ја већ, какве су то жртве, промрмља злобно и подозриво; кад пе буде Марте и мене код куће, онда ће већма падати у очи твоји скокови низ понор, моја красна дивокозо! Мораће сс мало дуже седети с бабушком, ручавати заједно са свима, а не у својој соби — разумем те већ. Алија ти ие ћу учииити ту радост! Мени је већ досга! Збацићу с плећа ту глупу етраст, и ти не ћеш никад сазнати своју победу! У одговору, који је написао својој рођаци, понови јој своју памеру, да ћс отићи, не састав1ни се више с н.ом, јер јс то једино средство, којим можс испупити н.ену давнашњу жсл.у, да јс остави на миру и да учини краја својој муци. За тим разочаран нроизводима своје Фантазије издера свој дневник и нобаца комадиКс кроз нрозор малОварошке гостиопице, где је са губериатором одсео. Кокошке се стрчаше са свију страна пред прозор, сматрајући расуте комадиће хартије за какву кокошију мапу, па сс за тим иолагано разиђоше такођср разочаране, погледајући зачуђено на прозор. г Ј ,ругог дана п]>ед вечс нрими Рајски кратак одговор од ]>јере, у ком га она умириваше, одобравајући му намеру, да отнутује, пе видсвши се више с њом, и изјавл>иваше му, да је иотиуно спремна иомоћи му да побсди страст (реч страст беше иодвучена). За тим му још писаше, да ће она сама још оиога дана отпутовати преко Нолге. 11>ему јс саветовала да дође и да се опрости са бабушком, јер иначе би неочекивани одлазак зачудио цслу варош и огорчио би Татјану Марковну. Рајски се чисто обрадовао оваком ■ одговору и сутра дап ириспевши пред Малиновку весело искочи из кочија и захвали губернатору на уживању, које му је учипио позвавшп га као са

путника. За' тим носећи пртљаг у рукама брзо пође у кућу своје бабушке. Марта и за њом Викентијев му први истрчаше у сретање. Сви у кући га тако искрепо и радосно дочекаше, да га то дирпу до суза. Ах, за што иисам задовољаи са том срсћом? мислио јс у с.еби,тражећи очима своју лспу рођаку. — Вјера је синоћ отпутовала, рсче са особеном живахношћу Марта, која беше оназила његов поглсд. - Јест, Вјера Васиљевна јс отпутовала, нонови ВпкеЈггијев. — 1'оспођица није овде, рекоше и слуге, ма да их није пи питао. У место да се обрадовао томе, његово срце клону. Пошто сс поздравио са бабушком, изиде у врт да сс прошста. Иије могао а да пс прпзпа самом себи, да је изишао, да нретражн места, иа којима се Вјера радо бавпла. Обишао јс цео врт, поглсда јсдан пут иа њеие застртс прозорс,. ириближи сс за тим поиору и спусти поглед прсда се, у провалију, у 1,-ојој јс тихо шуштало грмл.е и дрвеће. Вече бсЈпс светло и свсже. Рајс-ки посматраше са руба нонора Волгу, која сс светлила као од сребра. —• Она је тамо, рече у ссбн, а мсни није о.ставила ни словца. Отишла је, не оставивши ни трага пи гласа! 1-1 погиув главу пође дал.е кроз тамап рсд дрвећа. 1Га јсдаред осети на ]>амену иритисак т^нких прстију а до уха му донре тих нритајси смех. — Вјера! викпу он у радосном ужасу. Зар си ти овдс, а пе иреко Волгс? — Да, овдесама не с онс страпе Волге! рече она, турајући своју руку нод њсгову и смсјући се. А ви сте мислпли, да ћу отићи и нс рекавнш вам с Вогом? Је л' те, да сте мислили? Признајте! — Ти мора да си всштица, Вјсра. Да, ја сам се баш овог часа љутио на тебе, што си отишла а ннси оставила ни једис рсчи у Име оиропггаја за мене. Па како је то ? Мсни код куће свн.до једног рекошс, да си ,јучеОтпуто вала ? — И ви сте поверовали. Ја сам хтела, да вас пзиспадим. Рскла сам свима, да вам рскну, да нисам овде. Нисам вам до душе осташма пп .једне речи, алн сам оставила ссбе.саму. Па дед реците, шта вреди више? запита га кокетно, Он пе знађаше, шта да мисли. Та жпвахиост