Stražilovo

-кз 376 В5-

зумем све и готов сам, да за увек останем овде, само да се ти умириш. — То није нужно. Ва осам дана ће пуцање за увек престати, рече му 7 отирући сузе. За тим му стисне руку и нође у своју собу уз степенице, посрћући и хватајући се за рукохват. Прошло два дана, а Рајски не имаде ирилике, да буде с, Вјсром на само. Она је долазила на ручак и у вече да пије заједно са свима чај, разговарала се (I обичним стварима и само што гдекад изгледаше уморна. Рајски је вечери проводио у врту, трудећи се да Вјеру, но њеној молби, не губи из вида и нрислушкујући сваки звук, који долажаше из понора. Тек око иолу ноћи би прекинуо своје мучно стражареље. Он јс чисто желео, да чује метак, надајући се, да ће онда његовом помоћу Вјера бити на свагда ослобођепа од неке несреће и невоље. Два дана прођоше мирно; до назначеног рока било је још пет дана. Рајски је рачунао да ће нрекосутра, на рођен дан Мартин Вјери бити незгодно оставити породични круг, а за тим, кад Марта другога дана оде са својим заручником и његовом матером иреко Волге, у Колчино, онет 1к; јој бити незгодио оставити ба-

и тако ће

1И цела нсдел.а а

оушку саму с њом и бура. Ва ручком га замоли Вјера, да на вече дође к њој, рекавпш, да ће му дати неку иоруџбину. Она баш хтеде изићи у шетњу, кад он стиже. Видело се на њој да је нлакала и да су јој живци клонули. Кретање јој беше тромо, а ход снор. Он је ухвати под руку и видећи да се унутила из врта у поље мислио је да се упутила у црквицу на је новеде нреко ливаде тамо. Она је ћуткс ишла с њим дубоко замиш-

љена, и пренула се тек на прагу црквице. Уђе унутра и погледа на лик Спаситељев. — Меии се чини, Вјера, да ти имаш много моћнијег иомоћника од мене. Моја је номоћ излишна; ти и без мене ие би ишла тамо доле, говораше јој тихо. Оиа климну главом, потврђујући његове речи и клекнувпш пред раснећем чинило се, да у погледу Христову тражи снаге, учешћа и помоћи. Али тај поглед остаде као обично миран и замишљен; чинило се, да чисто без саучешћа гледа на њсну борбу, не помажући јој и не бодрећи је. Она уздахну. — Не ћу ићи! потврди тихо, окрећући главу од лика. Рајски није могао нрочитати на лицу своје рођаке ни молитве ни жеље, оно изражаваше прс умор, равнодушност, а можда и тиху резигнацију. — Хајдемо кући, рече јој, ти си врло лако одевена. Она га послуша. — А какву поруџбину си ми хтела дати? запита је. — Можете ли ви устати у осам сати? занита га она. — Како не бих могао ? Могу да и не лежем. — Отидите до баштована — знате у онај велики врт — у оранжерију. Изаберите лепу киту цвећа и ношљите ми у јутро, пре него што Марта устане... Ја се ослањам на ваш укус. — Ето ти на! Ја баш напредујем у твом поверењу, рече Рајски смејући се. — Ја бих све то сама училила, али не мо гу, са свим сам малаксала, рече, трудећи се да се насмеши његовој шади. (Наставиће се).

•ј Ф-јЈ*.-х- -м П 0 У К А. и- \

СЛАВНИ ЈБУДИ У ИСТОРИЈИ И БИОГРАФИЈИ. (поводом МИЛУТИНОВИЋЕВЕ СТОГОДИШЊИЦЕ.) (Наставак).

ли, као што год кратки и лагани наиЈев лирске пјесме може но кашто да силиије утиче на потајне жице срца људскога, него ли евечани и величанствени ритам спјева

епскога,

., тако нас једнако и најкраћа биографија, својим интимним чаром, много јаче привлачи, него јш најопширнија и најозбиљнија исто])ија. Кад читамо историју, развија нам се иред