Stražilovo

чз 470 е»-

да је доктор наро.дио, да јс. нико не сме у:шемиривати, 1 [ред нече беше и Вјери ноалило. Наетуппла је врућица и бундан.е. Целу ноК се нреметала и у спу долинала бабушку. Рајски беше са свим и«губио глану и па послетку се ренш, да дозове сТарог домаћсг лсчпика, Нетра Нстровића. Са највећим нсстрпл.с,н,ем је очскивао зору н непре.стано ходашс од

Вјсре к Татјаии Марковној и опст од Татјапс к Вјерп. Г>ожс мој ! уидисао јс Рајски, уморсн п душеВпо н телесно и бацајући сс па свој кревет, јесам лн могао и номислити, да ћу у овом :;а кутку наиНи ма таку драму и па такс личпости! Како јс велпк н страшан нрост живот у својој I правој истипитости и светлости! И како су л.уди | кадри, да иадрже те силне потресе?

(Иаставиће се).

| * П 0 У К I. * •"ТТ,

■г>

ПЕТ СТОТИНА И ТРИ ГОДИНЕ. етавак.)

(Иасч

вн иотајпа радња, к(ма Је кр.оз дг .е стотиие годииа често и пајавност набијала у крвавим потезима, принудила је /Хушаиа да иотраи.и ствајшијег иачииа, како Ке самосталну властелу и нлемство у што већој иотчин.епости од|)жати. Али иа кога да се обрати ? Да иотражи оелоица у самом народу? То ие белпе више онај, којн у свом нлемепском систему беше равноираваи ; оп беше сада Фвудални роб, нодел.еп иа касте, са многим дужностима, које га нотчињаваху, а никаквим нравима, која би га као еамостална грађанииа са властелом па равну погу ставила. Једини спас, дакле, могао је бити у томе, да па суирот илемству ао крви, које се је требало потчиннти, истакне племство по ааслуни. г Гворачки ђеније великога Душана брзо је увидео, да је ово једини пут, којим би могао сузбијати сепаратистичне тежње племства но крви, јер ово ново нлемство било би нринуђеио, не само да чува идеју Кемапића, него и саму динаетију, од руке охоле властеле, јер би са нропашћу ове и оно нропало. г Га иамера Душанова огледа се јасно у онако наглом истицању једног племића нижег реда, који се-са евојом браћом толико узвиси, да беше па послет ку почаствован титулом „ севастократо]»а" и „краља". Тај илемић беше Вукашип. Да је Душап у своме иоходу иа грчку империју оста.о жив, нема сумн.е да би на

овај иачип спасао на само своју дипастију пего н царевину од паглог раснада; па можда ни сами исламизам, који са галинол.ских обала узмахиваше мачем илдирима па Јевроиу, пе би у будућиости имао опога зиачаја, који је доцпије добио. Али папра (Ч1ом смрћу н.еговом осети срнска властела да иема пише сиажпе руке П.емап.ипе, Милутииове и Душанове. Неснособпи У])ош, кога парод нз поштовања прсма елавиој дипастији н даиас назива „исјаки Урот^ меето да настави дело великог оца и *да се новери опомс, који имаћашс личног разлога, да Немапићеку идеју што бол.е утврди. ие еамо да то није учипио, него је „веселишта сја" и ловећи са својим друговнм<1, као што оп сам у једној новел.и Дубровчаиима вели, ночео да прилази властели ио крви и евојим слабим и несталиим ка])актером све већма, ма и неевеспо, да руши ону идеју, коју му еилни дедовп у иаслеђе оставише. Нежећи од Вукашииа етаром племетву, одузимаше он од п.ега свако оружје, којим се борио против сеиаратиих влаетелинских намера, а тиме довођаше у нитање пе само иитересе државие идеје и дииаетије него и личии опетанак самога Вукатпина. ЈЈични интереси племства по заслузи изједначили су се на овом месту и са идејом Неманића једпо у друго уткали толико, да више пе беше могуће раздвојити их, а да