Stražilovo

чз 471

се код обеју не сатру најбитнији основи. Лс ли чудо дакле, ако држаннички ђепије, тражећи повољиога излаза, у једном часу зажмури испред оличене савести обичног човека и за снас велике идеје ма каквим начином уклони испред себе препреку, која сметаше, да се у своме правцу нравилпо развија? Ужаспа али неминовна судбииа, која се из самих догађаја и прилика, нсторијом створепих, иснреда, често је упрљана крвљу најплеменитијих створова; али где је тај смртпи, који би овде смео бити неаристрастан судија? Ко би се смео усудити да мирном савешћу узвикне: тнусно!? 11е, не! Осећаји човечности буне се, али хладни разум, и ако нризнаје гнусобу таква чина, прелази ћутке преко њега и тражи да види, је ли Вукашин као државиик и војсковођа одговорио оној великој идеји, које је посилац постао? Престанком Урошеве владе нема више дииастије Немапића. Намесник Букашин, норед све воље и ђенијалпости државника п војсковође, која га је па степен краља узвисила, не беше у стању да разуздано илемство у сгези одржи. Њему не достајаше аукторитет имена Неманићева, а то .једно беше довољно да и норед свију унин,ања буде остављен да се сам бори изнутра и с иоља нротиву Турака, који, да ли што опажаху уиутарњи раздор или нодбадањем ревњиве властеле срнске, доиреше до Марице. Ептка на Ма.рици и иораз краља Вукашина! Ето, ту је ирави зачетак ироиасти феудалне Србије иа иољу Еосову! Оно државно јединство, које је оиако снажно пад себичпим тежн.ама срнске властеле ђеније Неманића за нуних двеста година одржавао, распало ее на реци Марици. ,У заман ће нам историци тврдити, да је то кривица Вукапшна, који је, опи.јен сјајиом нобедом над Турцима, дозволио своме табо]>у да се изопија и да засни без икакве нредохрапе војничке ми то не верујемо! Не верујемо ни за то, што прекаљен државник и војсковођа, као што то

беше краљ Букашив, пе би могао сметнути с ума, да бар најобичније нредохране учини против иепријател.ског изненађења, ако би се десило. Ко зна, не ће ли временом историја и овде нронаћи какву плаиипу Голеч и Вука, који се у иајодсуднијем часу борбе за плаиину заклања. Несретни Букашин, једини посилац велике идеје Неманића, ностао је жртва властеоске себичиости. Сеиаратизам Феуда разорио је државно јединство. Стара срнска песлога, коју народ као нословицу и у домаћем животу унотребљава, није ироста измишл.отина маште његове, него веран закључак, изведен на логици догађаја од његове сеобе до данас. Са пропашћу на реци Марици и смрћу краља Букашина угашена је Душанова наревина за свагда. Узаман се српско духовенство, које се борило нротив Вукашипа, труђаше да силом свога аукторитетп нрикуни раскомадану царевину око ГрбљановиЛа; узаман Лазар иокушава да удајом иет кћери нађе себи нријатеља у земљи и с поља, који ће му помоћи да сузбије навалу азијске хорде: Душанове Србије нема више! Последн.и спомен на њу угасио се смрћу царева намесника, а оно, где владаху Балшићи, Алтомаиићи, Војихне, Бранковићи и Лазари, не могаше више ностати центар за организовање нове Србије, јер сваки самостални вдадарчић сматраше себе за најпозванијег да нонесс круну Душанову. Несретног Букашииа заменио је још несретнији Лазар. Н]>ви је издишући видео. како пронада идеја Душанова али не и држава и народ срнски; али други, под мачем Бајазитова џелата, чуо је јасно онај потмули звук са тешких окова, који се спремаху српском народу; видео је јасно, како се на разореном бедему хришћанства нодиже азијатеко минаре, са кога ће кроз нет векова турски де]»виши, нриноведајући о својој моћи, варварским гласом узвикивати: „Аллах-ил-Аллах!" ће се). Драгутин Ј. ИлијК.