Stražilovo

—гЗ 482

У дубини наших двора

И тражимо

Мееечев ее слаии зрак.

Нови плен.

У недрима тамних гора

Подег'о је густи мрак.

У иоетел.и уморена

Све у тешком санку снива,

. . Девојчпца дивна спава,

Ми једине на таласи',

А сеика јој некрштепа

Докле поноћ земл.у скрива,

Чудне тајне дошантава.

Расилетамо дуге власи.

Са прозора застрвена

Ми смо сени некрштене.

Уклањамо густи мрак,

Кад настане глуво доба,

На склопљене очи њене

Вијемо се под облаци,

Наводимо бледи зрак.

Облећемо око гроба.

Љубимо јој бело лице,

С вештицама,

Дочарамо дивне енове

Сестрицама,

Над постељу девојчице,

Вртимо се у вретеи.

Као да је драги зове.

Са гробова

Хуче сова,

Трепти месец бледи,

Некрштену здрави сеп.

Девојче ее диже,

Или када преко моста

Полагано еледи,

Одоциели путник мине,

За сепкама стиже.

У пламичак створимо се,

А са торња вита

Пред њим букне, хитро сине.

У ноиоћној тами

А еад опет иза џбуна

Као да је драги

К'о детенце зајецамо,

Из потаје мами.

Око кон.а. слегнемо се,

За гриве се повешамо.

И е очима заклонљеним

ПреплаШјзии коњиц хрже,

На торањ Је сенка води,

У проинице стреми скок,

Месец бледп стире зраке

Коњик жури, а ми брже

И лагано небом броди.

Све пред њиме у носкок.

Ветрић пири и лелуја

А вештице

Њеиу влас,

Гребу, циче,

Лаким крилом обавија

Гозбу праве, зову нас,

Вити стас.

Од срДашца

Невинашца

Гасклопл.ена недра бела

Снремају нам слатку част.

Несташко јој страсио љуби

Звуци брује,

Мећ снежаиим пушољцима

Одјекује

У заносу он се губи.

Песме звук:

Месец броди,

Са гробова

Она ходи

Стара сова

У незнан,

Дил;с хук.

Сама, сама

Све за нама

После частн и весеља

У бездаи.

Весела нае игра чека,

ПоглеДом пас деда стрел.а,

И док блуди тамо амо,

На нас маше из далека.

Ми јој груди отворимо

Нетрић стиже

Па јој срце ишчунамо,

И подиже

Вештицама иоклонимо.

Нашу сен,

А вештице

Ми летимо

Гребу, циче,