Stražilovo

чз 486 е>-

она ипак, ма и својом смрћу, спасти. Не хте се освртати виихе, већ цође ; али кад хтеде и иоследн.ега да мимоиђе, оиа аадрхта. Учинило јој се као да је чула познат глас, који изнемогло довикну: „Мајко!" Оиа заста као камен, али не смеде да се осврне; у часу јој дође да нагне бегати са тога места и брзо крочи нанред. „Мајко!" зачу се оиет онај изпемогли глас. — „Пајсије! Чедо моје!" врисну мати, свест јој сс помути и она се, као подсечено стабло пред последњим узмахом оиггре секире, сруши па земљу. У првим редовима угледала је свога сина Пајсија. везаних ногу н ]>уку и на колац набијена. Крај п,егових ногу лсжала је трупина без главе а ииже п.е укинута глава Митрова. Мз сажаљен.а према његовој младости н необичпој лепоти пису га жива на колац набили, него му главу одрубише. Около коца слегла се гомила паса па урлнчућн глођу ноге игуманове н лочу К]1в, која из п.сга тецијаше. Друга гомила дохватила главу Митрову на је глође и пакостЈнчпепи реже једно па д])уго. Несретин игумап, кога растрзаху паклени боли, мирно је подносио муке наје, нрегоревши тело, обратио мученички ноглед небу, молећи Јнпа да сс смилује народу, који без наде и утехе трни иевоље у ту]»скоме ропству. Земља је горела од пренеке сунчаних

зрака а силна жеђ, која мори све певољппкс, што па оваковпм мукама по трн дапа уми])у, мучила јс и н.ега све већма. „Ноде! Ноде!" узвикиу он иолумртвим гласом и обори очи земл.и. Тада је угледао своју мајку, која се, освешћеиа од ирвога нотреса, очајнички отимала из руку јапичара те да дотрчи сииу. „Натраг, баба!" гураху је Турци. „Од јуче иште ои воде, на му не дамо. Натраг !" — Сипе мој ! Децо моја!" заномагала је несретна мати, отимајући се из руку јаничарима, који се згомилали око п.е те је отискиваху са тога места. „Укрепи је. Господи!" уздахну свети мученик за веру и слободу, нодпже очи небу а мало за тим и његова глава клону на нрса. Мздахнуо је. — Дрче, пас! рече један јаинчар. „Ако ће!" ирнхвати други и иоче нразнити па длану иеиео из луле. Из гомиле нолудивљих иаса, који се гложили око погу игуманових, залете се један на црса мучепикова и дохвати га зубима за клонули врат. Несретна мати иије више пишта видела; нолумртву отурише је иа страну а страховити лавеж и урлик паса оглашаваше над мртвим телом мученика Пајсија зверско опело.

На томе месту, где је овај мучепик иснустио ернску душу, дижс се дапас сриско народио иозориште. Драгутин Ј. ИлијК.

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. роман И. А. Гончарова ио француској преради Е вжена Г оти нрквЕо Миливој МансимовиА. ДРУГИ ДЕО.

^ ХП " Ги сутра дан није Вјери било боље. Гајски се унути к Татјанн Марковној и заједно са Василисом уђе у њену спаваћу собу. Она је лежала у истом ноложају, као и јуче цео дан. — Погледај, Наеилиса, како је бабушки,

рече јој Гајски тихо. Ла не смем ближе, да је не бих уплашио. — Не би ли било добро, да иробудим госнођу ? — Да како, да би требало, Вјера је болесна, па не знам, би ли требало нослати но Петра Петрови11а...