Stražilovo

чз 485 к-

Пајсије слушаше мирно и са тугом речи мајчине; а кад она прекиде говор, и с надом погледа у старијега сина, он благо рече: „Мајко! Зар слуга Христов може саветовати Хришћанину, да потури веру? Ради краткога земаљског века да изгуби вечити? Умири се, мајко ! Бог је милостив, он ће опроетити срну мајчину, а наше душе молиће се њему, да те што скорије ослободи мука земаљских. Тамо ... тамо ћемо бити сви заједно! Јадна старица мучила се да схвати дубииу сиповље утехе, али срце мајчино обузело је све остало, и она само јецаше: Децо ! Митре, спаси се ! На то приђе и улема и поче говорити Митру, нека бар привидно прими Мухамеда, само да се од смрти сачува. — А умиру ли и Турци? запитаМитар. „Умиру, ја како!" — Па чиме ме илашите онда? Мајко, хвала ти иа млеку; али може ли бити боље вере од хришћанске? Сме ли Србин нотурити косовско знамење и осрамотити гробље дедова? И довршујући ово (»II глаепо запева: „Мајко моја, ин млеку ти хвала, Ал' не хвала на такој беседи! Има л' бол.е вере од хришћаиске? Може л' Србин образ иотурити, Своје крсно име погазити? За крст часни и име Србинско Србин гине од сад и до века! Али јадна мајка није чула више; као прострељена она је пала крај ногу својих синова и онесвесла обгрлила ноге Пајсијеве, који је благо и с болом гледаше. Откопчаше јој руке од ногу синовљих, оставише је обнезнањеиу на камењу а њих двојицу одведоше у тампицу. Када се разабрала, крај ње пе беше пикога," па ни онога милостивог улеме. Претрпула од страха за децом изађе из тврђаве те да сутра даи оиет до1 )С и нреклиње, пе би ли бар Митра спасла. 1'апо у јутру пође у тврђаву. Нут је водио п])остраним и иустим иољем, што се ширило под Стамбол-капијом, где су даиас густе улнце са Коларчетовим домом. На тој пол.апи извршаваху се казне пад „буи-

товничком рајом". Кад се приближила Стамбол-канији, зачу очајничке јауке, који па далеко проламаху ваздух. Ужасан нризор, што га угледа, у мало је ие сруши. На пеколико корака пред собом угледа преко тридесет људи једно поред другога на, коље набијених. Низа списко коље слевају се потоци крви а они са јауком куме и братиме пролазпике, да их побију те да се не муче више. Кукавна старица окрете главу иа страпу и у највећем страху улете у Стамбол-капију. Није смела, да ногледа онамо, јер се бојала, да међу невољницима, који је тако ужаснуше, не угледа и црње и страшније, што би материнско срце из груди ишчупало. Кад стиже у тврђаву иред Небојшом, запита апсанџију за дену, али овај, гонећи унутра гомилу робова, замахну бичем те је удари. Збуњена ударцем а пи сама не знајући за што, наже клецајући ономе месту, са кога је мало час у етраху побегла. Неизвесност, која сваким кроком у н.еиој души растијаше, толико је мучила да најпосле прикуии сву силу старачке сиаге и ноче трчати нољу под Стамбол-каиијом. Кад стиже на ширипу, одакле је могла видети оиај страховити нризор, мимо кога је мало чае нрошла, угледа неколико јапичара, од којих иеки сеђаху а неки лежећи иотрбушке иалактили се на крваве руке на са пасладом уживају у мукама невољника, који још од синоћ, на коље набијени, јечаху у љутим болима. „Воде! Воде!" јаукали су изнемогли гласови очајника. Али нико не смеде додати ни капи воде, јер то беше смрћу забрањеио. Други су опет грдили и клели Турке и Мухамеда, само да их раздраже, не би ли их нобили. Али Турци су знали за то, па се иа сва дражења нравили невешти. „Шта нас гледаш, турска ноганијо, нсећа веро?!" — Јавапт, крмку, јаваш! одговарали су јаиичари и мирно су пушили чибуке своје. Кукавна Синђелија носматрала је са стрепњом лица ових мученика; али ииак кроз ову тугу иросијаваше и једап зрачак паде, да су јој деЈ ;а у животу и да ће их