Stražilovo

-И 554 Е>-

Тит НикониК беше најжалоснији од свију. У нређашња времена би он и:пао :;а Татјаиом Марковном чак на крај света, али носле оних силетака беше, бар у лрво времс, незгодно да иде с њима. То би могло само нотврдити стару нричу. Ипак му Татјана Марковна допусти, да дође к њима о божићу на носле, ако нрилике доиусте, и да остане уз њих. То обећан.е га мало утеши и он с радошћу нрими иредлог Тушинов, да до божића буде његов гост. Цјера иишта није знала о разговору Тувшиову са бабушком, па јс и на даље глеДала у њему пријатеља, ценећи га још више него нре, од како га је видела, како мушки подиоси свој бол и како јој и сад, са истим поштовањем и симпатијом, пружа руку, као и до сад, показујући се у истом моменту и добрим и праведним и великодушним, што је брату Рајском, који беше боље развијен и образован, тако мучно полазило за руком. Другога дана беше цела кућа још ире зоре на ногама, да нспрати госта. Беше дошао и Тушин а исто тако и млади Никентијеви. Марта је била чудо лепоте и етидљивости. На еваки поглед, на свако иитање, које би јој било с.тавЛ ј Сно, поруменела би, а лице јој тада изражаваше осећај« иовога живота, који од пре осам дана проводи са Никентијевим, који је ишао за њом, Јсао паж, читајући јој из очију сваку, па и најмању жељу, Да је онај час изврши. Срећа их беше тако обузела, да ништа око себе нису онажали, и ахо око њих беху сетна и замишљеиа лица. На нослетку и опи ипак мало дођоше к себи од свог егојизма и иогледаше око себе. За доручком нико није пншта јео, осем Козлова, који је, и не знајући, појео целу чииију мајонеза. Кад устадоше од доручка, сви опколише Рајског. Марта је намочила четири мараме сузама. Пјера му се опрла руком о раме и гледала на н> сетним осмехом. Тушин беше озбиљан, НиКентијев му се дружевпо смошио, а низ нос му сс. ваљала суза „као вишња", како рече Марта, која му је стидљиво обрисала својим рупцсм. Берешкова се мргодила, бојсћи се, да се не разпежи. — Остани код цас! говорила му је с ирекором. Куда ћеш? 11с зиаш, чини ми се, ни сам. — У Рим, бабушка. — Шта ћеш тамо? Да видиш паиу?

—- Да моделујем. — ПГта оиет то значи? Чиии ми се опет нека нова Фантазија? —- Ах, останите, останите! салстала га је Марта, ухвативши га за рамена. Нјсра је ћутала, знајући да не ће остати. Уиозпала је његов карактер на се тужно питала, шта ћс сад од њега бити, на што ће употребити своје таленте, које ће вечито само осећати у себи а никад не ће бити кадар, да сазна, код ког треба да се заустави и да га примени на рад. — Брате! пришаииу му она, ако ти чама опет кадгод иочне досађивати, хоћеш ли се вратити у овај угао, где те сад разумсју и љубе? Ва цело, Вјера, буди мирна! Моје срце је нашло уточишта овде; ја вас све љубим, ви сте ми једина својта и породица, друге немам. 1 '>абушка, и ти, Марта! ја ћу вас свагда у срцу носити, али ме сада немојте задржавати. Машта ме вуче тамо ... где... где ме нема, Закипело ми је у глави, иришапну тихо Нјери; за годину дана 1лу истесати из мрамора твоје попрсје... — I Ге ће проћи ни година даиа, а ти ћеш се оиет заљубити, па нс ћеш знати, чије нопрсје да моделујеш. — Може бити да ћу ее и заљубитн, али никога не ћу тако љубити, као тебе, и иетееаћу твој лик од мрамора... То ће бити зацело! За цело! уверовао је он повисив глас. — Онет ти са својим: „за цело!" умеша се Татјана Марковна; јане знам, о чему ви тамо говорите, али кад чујем да кажсш: „за цело!" онда знам, да не ће бити од свега тога ништа. Рајски нриступи к Тушину, који је ћутећи седео у куту и замишљено посматрао овај призор. — Ако се кад год исиуни оно, што сви желимо, Иване Ивановићу ... рсче му тихо гледајући му у очи. — Да ли баш сви, Борисе ГГавловићу ? И хоће ли се то заиста испунити? —- Ја сам уверен (I томе... Дајтс ми реч,» да ћете ми то жицом јавити; хоћу да деверујем Нјери. — Ако се то исиуии, дајем вам реч. — А ја дајем реч, да ћу доћи. Сви изиђоше тужни и иевесели на степенице, нред којима су чскала кола. Марта је непрестано плакала. Нила је већ дошла до иетог руица. У последњем тренутку Рајски еејошједиом окреие и погледа на групу, која га је исираћала,