Stražilovo

-чз 486 &Н-

шта више, неке га дужности одвраћају од занимљивијих заннуања, а неке су баш да убију човјека. 3 Од велика посла не може да носјети нријатеља, не може да се сврати на. свој љетииковац, не преостаје му времеиа ни да чита нисма што му стижу сваки дан; 4 а то је за цијело пгго га највише гризе. Али опет кад номисли да је римски чиновник и да као такав мора и шта више трпитн, само да се не увриједи достојансгво државе, е онда му свз иеирилике излињају: Римљанин треба да је човјек. И заиста, на те маленкости и досаде званичног живота он много и не пази; али чиме се његова памет највише и најрадије забавља, то је држава. „Не пружа нам се каже — данас тако често као нашим прецима пригода да се о државним послима говори; али опет не смијемо ни за што такове лијепе згоде нропустити". 5 А ни е их заиста пропуштао. Похађао је сједнице у курији најревније, а мало је ко као он онаком озбиљности и савијести вршио своје силне дужности. Али с друге стране мало је кога као њега гадила Домицијанова влада а ве.с6лила Антонинска. Овакових људи, као Ллиније, би.то је за оно страшно доба за цијело лијен број; штета само да се за мало њих потање догађаје жпвота знају: њих се није ни примјећивало на оној бучној оргији што је са окаљаног Налатина владала срамотом и крвљу над пренераженим Римом. Али она Немезида, која се у свјетској иовјести нојављује Иза сваке иогане стране, убиљежила је честите слике Трасеје, Сенеке и Хелвидија, да њпхова сама успомена буде врело жигосање у чело Нероново и Домицијаново. И гле, неро нам се неким слатким задовољством забавл.а и око овог човјека, Плинија, који није за цијело што и остали нретрнио од онога времена, али је триио његов честити дух, трнљело је у њему ]>имско достојанство. И заиста бијаше то чов.јек у правом смислу ријечи, задахнут оним старим величанством, било кад је као графанин вршиђ сво.је. иослове, било као сенатор или царев савјетник,. ил напокон као врховна глава обитељи. Али иоред свега тога мало је ко као он умио водити разговоре у кругу иријатеља, како би им уре што лакше и веселије пролазиле. Као чи3 Ер181. IX. 2. 4 ЕрШ. IX. 35. 5 ЕрЈв+. III. 20.

новник нак снадао је у ону ријетку врсту људи који знају на своје вријеме сметнути официјозно понашање, да осгалима то не додија. Али тек кад је у с.гужби био, а тијело му омотано у сенаторску тогу, е онда, регби, дух нрађедовског достојанства, дух оних Рнмљана који су након битке код Кана, Излазили потученом консулу на сусрет с ријечима: ми ти захваљујемо пгго нијеси иосумњао о спасу домовине! — тај .је дух лебдио око поштеног чела нашег Плинија. Како се срди. како га гади, кад помисли на нодло понашање сенатско за вријеме цара Нерона и Домицијана. „Срамотно ропство онога времена — каже — није само утопило у заборав умјетност и знање већ и сенатска права. На тим смо скупштинама н ми присутни били; али какве су те сједницс, кад су људи ондје позвати и.ти да нм се до смрти досади, или да гласују за какву огромну неправду. Ту смо морали и ми сједити, па гледати, иа тек елушати". 0 Љегову пак једу нема већ граница, кад оно помисли како се је сенат поноеио прама Паланту, Клавдијеву либерту, љубимцу и министру. Као Иарцис и Калист, овај ,је Палант жарио са својим господарем и с државом како је њега воља била. 7 ГВегова бездушна похлепа за иовцем, небројено благо .што је згрнуо уснркос нравди н поштењу, несносна обијест која ,је у њега расла из дана на дан, а уз то и непрекидно миловање његова ништавог госнодара, све је то допринијело к томе да га историја убиљежи у најгадније успомене онога, и тако већ ноганога времена. 8 Када нак сам сенат на свечаној сједници изјави да је тај човјек из нлемена старих аркадских краљева (а то је високо.вијеће радило да му се улагу.је, јер се је више бојало слуге него тштодара), онда његова обијест иреврши сваку мјер). Агринина. кћи великог Германика, постаде његовом суложницом ; са својим слугама не проговара више ријечи, већ што заповиједа, нише на таблицама, па их баца н>има пред ноге; тражи и добија од сената нреторску част; на напокон сам сенат, у знак захвалности за велике Палантове заслуге, дарова му пет милијона сестераца и нареди да 8 Е|. нд 1. VIII. 14. 7 АигеИчз У1о1ог. СМцШи«, 4. 8 .. Над једнол иије било већ поваца у државној благајни, рвче сам цар Клавдвје: имао бих ја новаца, да ме Цалант и РГарцие хоће за њихоиа друга. бие^оикж. С1аиФпв 28.