Stražilovo

чз 584 кВЕРКЛАШ. Музика Ј гиа ироз 0 руског нрс I ио сам веома бедаи. У борби с црном нуждом, са нс.јгодама, којима ме је судба ј обилно обасула, изнурио сам све снагс, истрошио сав жар дунге своје, источио све сокове мозга свога. Замап! Судба ме је гонила не штедећи ме. За што? ,1а бли ;к1Г >ем свом писам учинио зла. Оиромаху, какав сам и сам, ииеам пигсад унео коре хлеба. 11а за што? Прианавао сам Пога, иггсам никад хулгго, нггсам нггкад смакао с нута еветс. нравде. И ја бих сам ггемо био сносгго горку судбу своју, да мгг нггје било матере — старице, коју сам био дужан хранити и иеговати. Па ево нгта сам учинио. Покупио сам све што "сам ггмао, све ситнице, жалосне остатке ггекаданпБСг удила, гга сам их дао аа мрву злата. За тим сам отигнао гга ггазар, гга коме нисам био мггого година... Ту ми пазар догпао као нбор дивљака, као тржиште, гга ком људи, заиаљених очггју од алавости, продају и дунге, и тела, и савест, и све, чиме и\ је Творац издигао над скота. Ту сам куггио стар, забачен веркл. Сетио сам сг да сам ггекад имао изврстан глае. Дабогме у младости. Тим гласом сам невао нод ггрозором своје драгане. 0, колико пежие, колико ватрене страсти сам уливао у те ггесме! А моја драгана је била дивна, као мајс .и дан По она није марила песму; сјај злата јој боље годио срцу; претпостављала га нежним папевима серенада. И моја драгана не паде у део ггевцу, ггего трбугггатом госггодару милијуиа. Трбушко је био добар и глуп, песме нити је писао нити ггевао, а ггевати ггије гги могао, јер је имао глас промукао, као ггсето, гСоје вас дан гг целу ноћ без престанка лаје гга встар. Помислио сам: да узмем веркл па да пођем гго живггм и богатим улицама. Да стајем на ироетране живе нијаце, гга да ггевам уз нратњу својег промуклог веркла. Али гнта да певам? Срца су у л.удгг тврда, појезијом их не ћсгп гапутгг! Пе ћегн, о нежггој наклоности славуја дивном крину бадава Пепг ггм певати! У п.ггх је толггко расконпгих мирисавих ружица, у позла]јених г;авезггх толггко славуја, — да су се нлгма ве]1 очемерили...

а И. потапеика. звео М. П. Т. Илгг да ггм ггевам о људским ггевољама ? Сачувај Боже! Тггм би им само иовређао слабс живце, да би ме срамгго дали ггротерати. Него да им ласкам, да им ласкам бееавеспо и грубо. .1 >уди маре ласкање. Ласкање им успављује савест као несма љуљанка, итако је успава, с иомггнгљају, да су им срца доиста тако добра и узвишена, као што тврди ласкавац. 0, ја бих сам иемо бгго сноеио судбу своју, да мгг ппјс бггло матере •••- старице, коју сам био дужаи хранити и неговати! А овако сам узео всркл на етао да ггдем по нространим улицама градским. Ево градске баште Редови високих јаблана као да гордим вргнцима подуииру свод пебесни. Џбуиови ггежног јоргована издишу чудесан мирис. А руже, чудесне леиотице баштенске, намигљиво климају главицама, љуггко мамс к себи уморне шетаче. Безбрижгга светина гамиже, смеје се, гтуни ваздух усклицима радости. Ту се без реда и поретка измегггали богати и сиромаси, и сви, као да су равни, једнаким блаженством дипгу дивнгг зрак — хладовит, чист и мирисав, као ггрви дах пролећа. И ја сам помислио: Сама судба ме је овамо довела. Моје ласкање ће да им умекша срце, да им отвори руке дарежљдве. И стао сам да им ггевам, а мој дрхтави глас гграћаху ггромукли гласови веркла. Иевао сам им: „Поздравл.ам вас, створења дивна! Вас, избраггике Творца, богова сгглних — достојне љубимце! Када вас је ирирода етворила, вас, људе, морала је и сама да вам се ггоклони. II назвала вас бисером свега створења. 1>и сте — цвет ума! 1>и сте с мајчииим млеком усисали дух доброчинства, и да вас нсма на земљи, о људи, доброчинства би нестало с лггца земл.е, с гглачем и ридањем би ее ггреселило у вечност, из којс нам се јопг нггкад иико није вратио. Ни..." Ту ме је глас издао, осетио сам се као да ми јс неко ггрострелио срце. То је била — савест.... 0, ја гге бггх сам био певао. Ја бггх сам немо био сиосио горку судбину своју, да ми ггије било матере — старицс, коју сам бгго дужан хранити и ггеговати.