Stražilovo

43 6?

31 ез-

ти брзо купити другог. Док нађеш у вароши јемца, док добијеш иовац, треба ти две три недеље. А као што је сиоменуо Оларић, стане вас тај новац за трећину узајмљене. своте. Уписујте се, браћо! Ко са два, ко са три шестака, иа и ја се униеујем са десет делова." Пона је ноштено мисјшо и говорио. Ратари имађаху поверења у свога нопу те многи уписаше. Некблико Бачвана, који се доселише овамо још нре двапаест го-

дина, мануше главом и ие хтедоше се уиисати. Срамота их је било, да им ко каже да су и.их те задруге амо и дотерале. Чиновиици, да би ноказали колико им па иа срцу лежи то подузеће, примише се да неко време у задрузи раде бесилатпо. Оларић, као зачетиик те мисли и као стручљак, буде иотврђеи за иредседника. И тако се у Краковцу установи задруга за међусобно иомагаље и штедњу. (Наставиће се).

ЦРВЕНА КАПА. ромаи Јована Захарјашеви^а с пољског превео Рајко. (Наставак.)

VIII. ад је тако исповедио све, што му је бидо па срцу, господин комесар се, нај{^носле, умирио. С чистом савешћу „човека -Д ,Ј од начела" обављао је даље, по дворовима, ј својс послове, док није пренео главни стан у Љешнички двор. У .Ђешничком му двору беше врло добро. Одмах у почетку похватао је неколико пити, које се после, под његовом вештом руком, до краја расновале, Само га је једно бацало у бригу... Стари економ га је врло поиреко гледао. Сретао га је често, у својој шетњи, око Висле, оеим тога је нешто сувише шуровао с оном двојицом његових стражара. Често их је позивао к себи и частио их чајем са араком. Све је то могло бити на рачун пољског гостољубља, али то му гостољубље већ изиде на врх главе. 11 е .хтсде ипак никаквом демонстрацијом буднти сумње у старога ратника, с широким ожиљком на челу... Па послетку, он је вребао већу звер, а шта ће му ти зецови, којих је било нуно око њега? Кајпосле прође прва половица тога знаменитога у историји, крвавога Фебруара... Прођејош један, други и трећи дап... Зпамеповаху их чудне мећаве и сјајна светлост па северном небу. Лица, која се виђаху тих дана у двору, беху чудно зажарена. Комееар је читао на њима, као на сату, да се приближује час .. Четвртога дана пастаде у двору неко чудно комешање.

Нсколико глаеника дојурило на коњима и за час их нестало. Стари се економ устумарао но дворишту у кратком кожуху и грдним чизметинама од јухта. Белега на челу му поцрвенила, као да ће из ње крв бризнути... Па и кочијашу Матији, који је до сада безазлено гледао у комесара, беше сада лице сурово и сва кп час јс мађарски псовао, а то до сада није никада било. Нп ћорави кухар није данас. изГледао слободан, као некада, него беше нешто страшно замишљен. Кангговапу, с којим је био у вечитој. свађи, дао читаву боцу ракије и велик комад сланине и, л.убећи га у лице, отирао рукавом сузе из једпог ока!.. Свс је то видео комесар, па се и сам замислио. Осећао је, дасе његова улога примиче крају, али баш тај крај бе;ге за њега доста опасан... У вече дошао к њему етарсигаиа из оближњсга села на стражња врата од ограде и предао му пеко заиечаћсно писмо. Комесар раскипуо печат и етајашс за часак непомичан, прелазећи очима од горе доле. Пајпоеле му се разведри лице. Протрља руке, пређе неколико пута но собици, па ће рећи сам себи: — Ниеу ме преварилС моје комбинације. Право сам ја казао. Тако названи „Вацлав" је важна личиост! Биће то замашна зверка... а паграда за њега веј.а, него за курјака!.. И пред очима човека од начела и идрје затитраше опет силом бриљантни ордени и златне огрлице.