Stražilovo

-чз 6 6 0 &-

Кво и попб сп, газда-Митром. ,,Ти рече — попа ће — да се и Оларић тражи за перовођу?" „Тако сам чуо. Рекао ми је комшија .Јова, да је и Мргудић за њега, а овај да је придобио и неколико л.уди." „ТЈТта? Шта? — повиче попа. — Мргудић против мене!! Он да квари једподушност ове општине . . . а, а, видићемо даиас. Ако то буде . . . па још оној за љубав, само би му то требало". У том се приближише оиштинској кући и чуше, где Андрић виче: „Да, увек нопа! Зар није доста био три године? Нека буде један иут и ко други. Ето иа нример господин Оларић!" „Шта? Оларић? умеша се газда-Митар. То не ће бити, док је мене. Ми смо са господипом попом задовољии. Он ће бити." „Е, баш не ће увек бити ии како ти хоћеш. ТТије баш ии господин нопа бољи од Оларића. . ." „Од Оларића?!" — запита Митај) у чуду. „Да, да, мој брајко ! Ти иама замазујеш очи и велиш: браћо, овако! браћо, онако! бирајте господипа поиу у имовину, пемојте Оларића, а ти дотле кунио два вртал.а земл.е... а?... газда Митре!.,. Зна се то сада..." Митар иопрвеии од л,утине. Хтеде супути на Андрића, али се уздржи те само викну, ударивнш се у прса: „Јест, купио сам, али за своје новце!" „Ха, ха, ха!... За своје новце . . . то ти реци коме другом, а не мени . . . дед само да прегледамо све рачуне. од како си ти одборник иа. . ." „Нека прегледа рачуне ма ко, не ће ироиаћи пи једпе крајцаре. Проклета била, ако сам је узео из касе," одврати Митар усил.авајући се, да не илапе. Андрић се сад тек стане дерати : „ТТисп стекао са свога; чек, чек, ие ће то баш увек тако ићи, како ти мислиш... Нека буде Оларић, па да онда видимо!" „ТГа иека буде!" -—викиуше неколико А ндрић евих пристали ца. Умегпа се и попа. „А пгга ти, Андрићу, имагп иротив мене? Добио си па векслу поваца на вичеш уз

н.ега, као да су то љеговп нбвци. Чскај, чекај, док буде прва скуиштииа у задрузи, ие ће он бити ии нредседпик." „Не говорим ја за то, што сам добио новаца у шпаркаси, већ као мислим, за што пе би могао бити и он. ВИ-сте доста били. Па он није ни дужан оиштииског трошка као ви. Да сте ви прави прнјатељ општине, ви би најпре платили, па оида говорили." „Јесте, Андрићу. Нешто сам дужан, али ћу и платити. Али ти кажем, да је Оларић иет иута више дужан пего ја. Да јауредно нримам парохијал, не бих био дужан ... а ти знаш, колико се скупи. . . ." „Шта ја знам, колико се скупи! Само знам, да ми морамо илатити, а ви у одбору кад хоћете." Оељанима беше заиста криво, тпто има и господе, који дугују, а на п.их се иавали, имали не имали. Газда Митар се ту онравда да иије ништа дужан, а иона се умало не заплака, видевши како се подрива овај парод. Осећаше, ко је бацио угарак, што ће уништити слогу Краковчана. Видео је, куда смера Оларић. Оларић је стајао на страни са Мргудићем и са задовол.етвом је ххосматрао, како ниче вражје семе, носејапо меЈ^у рођену браћу. ТТосматраше он овај нризор а иред очима му се иоченхе ххојављивати слике: месни судац, перовођа, начелпик, нетнаест стотипа Форинти годишње. . . Смешкао се од техпке радости. „Чипи ми се,. да су се већ доста пакавџили иа би могли отиочети !" — рече Оларић Мргудићу. * Сала је ххуиа света. За столом седе Перић, Оларић и Мргуднћ. Пери1. па обојицу ногледа попреко. М|»гуди11 устаде и иоче говорити, како је ххстекло време перовођи и да сада могу другога бирати, да виде, како ће и друхи водити рачуне, је]) је дочуо, Да се иарОд свађа о рачупе. . . Перић је па ово плануо. „Ви као иачелпик пе смете упливисати иа избор. Ииаче ћу вам ја ноказати, како се држи страиа Оларићу!" И строгим ногледом измери МјггШцића.