Stražilovo

-43 661 Е>-

Оларић иогледа у Мргудића. Од одваж ности овога изгледаше да зависи, како ће иснасти цела ствар. Али Мргудић не имађаше у овом часу, одважности. Поново устаде, па, да се не замери рођаку своје жене, иоче: „Браћо ! Не морате ви бирати другог, новог неровођу. ако ие ћете. Ја зиам, да су рачуни добри. Како год ви хоћете, мени је ираво". Цела ствар добије сада други вид. Присталице Оларићеве бејаху се окуражили нрвим говором Мргудићевим, а и мпоги други, на које је Мргудић имао нека унлива. Али овим другим бејаху поражени. Мишљаху, кад се оц боји попе, како пе би они? ! Већина за тим иОвика: Нека остане госнодин попа! „Волео бих те видети, да си још говорио уз Оларића! — рече попа Мргудићу, када изађонте. — Ја бих теби ноказао"! „Шта би ми ноказали?! Па добро. Машина ће баш, ако хоћете, уложити протест, па ћу оида радити за Оларића, банг кад ми иретпте." !.. „Та видио сам ја већ одавпо, да ти нентто тнурујеш са Оларићем. Али нисам хтео ништа, ради Марије. Па баш ако хоћеш, уложи иротест. Ал онда ћемо се огледати. . Мргудић је иричао овај разговор Оларићу и иаиоменуо, да му је Перић и поиретио. Оларић му је до душе иребацио, што се тако малодушан ноказао. Оларићка, чувттти за исход избора, минпванте, да је време иастунило, да тиква са свим иукне, јер овако никад пинтта. Позове Мргудића у башту. Овај се драге воље одазва. Ишли су тако по башти а ни једио речи тшје ироговорило. Мргудић као даје слутио иешто важпо. Оларићка се *,дважила на корак, на који се дуго накаљивала. Сад је ваљалго прчети. Пред својим мужем се лако могла онравдати за тај корак, јер је он њу разумео. Савести није давала рачуна, а ова га није ни тражила. Мислила ,је, да пије грех уништити оно, што је на путу материјалном оисганку њена мужа. „Да, да! — иочне иајзад. Ни врлО мало. знате. Ја вам у оном нисму наведох само десети део а остало, што је још црње и

горе, ттисам навеЛа. Рекосте ми толико ттута, да је сматрате за служавку... да је џапдрл.ива, да вам је одвратиа, да би пе зиам шта дали, да вам се свали с леђа. Ах, ја проклињем онај час, када сам вас видила и онај, у ком ми рекосте, да се само у мојој близини осећате срећни. И данас нас наиустисте. Батп ако имате такав реснект лтрема својој жени, да за љубав њену нисте хтели кварити добру вољу њену рођаку, то нисте требали газити моје осећаје." Док је Фаустииа ово говорила, гледала је иадругу страпу, откреиута од Мргудића, а са поносно нодигнутом главом. „А да зиате, ко је та, што за њепу љубав не хтедосте уз мога мужа." '„Али, госпођо!" „Нитпта. СлушаЈте. Ја знам, да ви немате Бог зиа каква осећања према њој, јер иначе ја бих евоје осећаје нрема вама скривала, и не бих се нигда нонизила, да вам их откријем... Не, пе! Али ме сада стаје живота, од како иосматрам ваше иопашање од повратка вагпег амо. Као да сад друкчије мислите о њој!" „Он, не, не! Јасам вам јошпре рекао, како нрема својој жеии осећам. Али како ми она сада не ставља никакове препреке, него се слободпо смем с Вама састајати, то иемам нотребе, да правим јавпу бруку. Ах, та ни ја њој ие могу замерити, нтто се забавља са Војводићем.... Мора имати забаве.Шта знам? Не могу јој замерити што ми враћа мило за драго." Фаустина плану, али не рече ни речи. Наптла се увређеиа иа ово. Нзен нонос бејаше уврећеи. Разум је у моменту надвладао срце. Она се не осећаше да је у толикој мери наклоњеиа овом човеку, а да ћејесвет оговарати, што се састаје с њим. Та она није нрешла границе те да се огрешила о верноот нрема свом мужу. „Нас двоје немамо птта прикривати, али ваша жена има. И ви њу сами нрикривате. Ја јавтто с вама општим, а ваша жена иотајно са Војводићем; Пре две недеље..." ,,3иам шта хоћете да кажете. Чуо сам то већ с друге стране. Али за то нема докиза."