Stražilovo
чз 782 ен-
— И мој бабо. тако менс воли. Бојао се, да мени што пс будс, па је —- само слагао. Нјерујеш ли? Поглавар је ћутао. — Ако и сад не вјерујеш, онда с богом! Ја нијесам више мали — иетнаеста ми. Одох ти ја пјеше право у Беч иа ће ми вал>да ћесар вјеровати. Поглавар се саже и иољуби га у чело. Сутрадан Ристо бијаше слободап. Мића ме је управо занио. А како да нс? Мића, тај дјечак од петнаест само година, показао је веће јунаштво, него многи и многи људи. Морамо се дивити не само оноликој љеговој одважности, која не зна за страх, него и оноликој његовој разборитости, што савлађује. А ко га је томе научио? Нико други до само сриско васпитање. Питомац модерне недагогије не ће овако мушки, овако јуначкп признати своју кривицу и захтиј евати казну, па макар се то тицало и самога баба његова. Част нека је њезиној хваљеној методи и дисциплини, овакова усијеха никада постићи не ће. Велештовани господнне! Обичај је, да се
&
иретрееу све приповијетке, кад се всћ узме говорити о којој збирци ириповиједака. Ја тога пе ћу чинити једино с тога, што мимоја незгода не да. А да су и друге три „Босанчице", какове су и ове, увјериће се свако, ко год их прочита. Још пијссам готов и молим Нас, велештовани господине, да ми не забавите, пгго сам овијем писмом овако отегао. Присподабљајући ове двије књижице, паде ми на памет, како су се наши иедагози прилијепили за систему Хербартове педагогије, од које се очекује сав снас за српски народ; паде ми на памет, како се ни сами Нијемци не одушевљавају за Хербартову педагогију, а ми Срби нијесмо још ии нокушали, да проучимо васпитавање једне велике културпс и просвјетне установе наше — задруге. Ја миелим да би проучавање васпитиога рада српскс задруге српскоме иароду хиљаду пута в иш е користило нсго све сјајне системе модерис педагогије, иарочито њемачке, која је толико страна ерпскоме духу. Користило би много више п српскоме учитељу, па и његовој настави и његовој дисциплипи. Немојмо тражити сав спас у туђини, потражимо га и сами у себи, а да га и ту наћи можемо, свједоче „Босанчице". С. Н.
Летопие Матице Српеке. Ур< ђујв А. Хаџић. Књига 171. 1892. свеска трећа. У Новом Саду, штампарија српске књижаре Браћв М. Поцовића 1892. вел. 8-а. стр. 102. Цепа 70 нов. а. вр. — У најновијој окој свесци Летописа започета је расправа Дан. А. Живаљевића о Андрији Качићу Миошићу, настављена су Писма о кљижсвности срнској и хрватској од Јована Бошковића (писмо 17. 80. са три нрилога), настављене су даље и Дерине Успомсне ив Италије (овде је Рим на реду) и довршен је чланак Мите Нешковића „Шта се до данас радило на удружељу срнског учитсл.ства". Уз то има — под натписом „Прича" — параОола Вмајопииа са поуком, која се на жалост, као што искустио учи, о нас Србе одбија као грашак о зид. На крају су, као обично, изводи из записника кп,ижевног одељен.а п одбора. Овде је саопштен извод из записншса двсју сед^Гпца књижевног одељења и једне седнице књижевног одбора. Изнесена је ту критика М. А. Јовановића и Ст. Миловапова на драиска дела, што још иреклане бише одбијена као иедостојна награде (мсђу н.има и „Ђидо" Јанка М. Весслиповића и Драгомира Брзака, игго се, као што читамо по Београдским листовима, даје на Београдској позорнпци); даље има ту неповол>аи
реФерат А. Сандића о чланку Марка Дара под патнисом „Славни људи у историји и биографији", што изађо у нашсм „Стражилову" овс године, и иајиосле је саопштеио повољно мишљење М А. Јовановића о културпо-историјској студији Милана Недељковића с натписом „Ислам и његов утицај на душевни живот и културни развод народа му". Г. 11. Милан Марип. Из равиога Срела. Слике са села. Написао — — —. Моетар, издање прве српске књижаре Владимира М. Радовића 1892. вел. 8-а. стр. 128. Цеда 60 новчића. — Читаоци „Јавора", „Босанске Виле", „Стражилова" и иодлиска у „Бранику" познају се за цело већ добро са младим приповедачем Миланом Мариним, коме је ево нод горњим натписом пет приповедака у збирди издао Радовић. Од тих пет приповедака три су први пут изашлс у „Јавору" („Номућена срећа" 1889, „Повратио се" 1890, и „Рат у мирно доба" 1891) а две у „Босанској Вилн" („Вилсн.ак" 1890 п „Господ;1р Михајло" 1891). КњиЈКевиим радницима, који радове евоје, донде поразбацане по листовнма, купе у збирку, сврха је тиме мал те не увек то, да изазову критику, да о укупиом им добћдашњем делању, о правцу и вредиости умних им чеда рекне своју. Милан Марин евакако не ће бити у томе бела врана. И он је одабрао пет својих прича са села и