Stražilovo

чз 20 к-

му Миш, што ио ријеч, десиа рука. Кад би ее чамац обилатијем ловом кући враћао, што год у селу бијаше дјечурлије, све се то иекуии иа обалу. Перкан одмах дотрчи когаарицом, те ако су мреже, заиочие смјеста отилећање љускавих сужања; дивота је онда гледати иузаве јегуље, цриа хрбата и бјелушаста дроба, што се увијају као гује на жерави: рујне трље, што се дрхтавим шкргама узалуд муче да се свог житког елемента још једаред иасрчу; свијетле зубаце, укочена реиа, што још дакћу, али се очито са животом боре и грозничаво оскачу. Ако ди су пак врше, а Миш их просто истресе на жало, и оида се на врелој пржиии стаиу копрцати сребреикасти циноли, модрушасте букве, грбави гламочи и ситне гере. И док се дјеца надмећу, који ће кога надвикати, а Миш своју дојакошњу скачибраћу попријеко гледа, као да су му вечеру изјела, дотле шјор Франето изабере себи неколико крупнијих глава, толико их од ирилике пошаље мајци у град, а остало раздијели својим млађаним пријатељима, који напуне њедра, па се разиђу куд који, весело лармајући и благосивљући младог даривача.

Одраслија чел.ад, која би у тај мах пред својијем кућама, ил-' у њивама гато радила, застајала би обичио, на кригаом мотрила тог младог варошлију, црне брадице и гарава лица, који се тако радо са простадијом устављаше и са сваким повјерЛ ј Иво ћаскаше, као да бјегае збиља и сам тежак, а ие кућић госиодскога рода и кољена. Особито им се свићаше оиа његова простота у одијевању,. којом се од осталијех варошкијех младића одликоваше. На њему ни трага од каквијех рукавица, укочених огрлица, или смагнутијех иаочари. За црни, високи клобук, гато господа но граду носе, не хоћаше ни да чује. И љети и зими ногааше увијек мек, сиви клобук голема обода, иод којијем се његово иреплануто лице још живље истицало; гледајућ га у лице, хоћаше човјек рећи: ,јТО је зго.љни Марокинац"; а кад би у кога своје крупие црне очи упРо, тај би морао смјеста да своје на земљу оборн, као да га је ко иглицом у њих такао. — Хвала богу, вељаху сеоске цуре, не би иико вјеровао, да га је варошкиња родила, но би свак жив рекао, е је у сеоској колиби одрастао!

(Наставиће се)

Марно Цар

ШАТИ ИВШ ТУРГЕБШ По мемоарима њезине поћерке написао Мишел Делин С Францусжог превео Д. Леври1| (Наст.авак)

III. Како је госпођа Тургсњевљева проводила свој удовички живот — Француски језик у Сласкојем селу Собарица Агата —• Патње Ивана Тургењева Живот госнође* Тургењевљеве био је пајтачније уређен. Свему је време било одређено. И сами голубови, које је она сама ранила, знали су час, кад им је ваљало долетети на рану. Имала је у кући од прилике четрдесет слугу, а осим тога много дечака, који стајаху на вратима, да разнесу заповести своје госнође. Собарица, која је њу послуживала, звала се в КаттегМи1ет". Сви послужиоци морали су знати читатн и иисати. Млада једна служавка учила је са мном

Француски. Госпођа Тургењевљева читала је романе само на том језику. Радо се позивала на њих. Млада девојка морала је преписивати сва места, која је госнођа подвукла. Руски се говорило само са послужиоцима. Ми, чланови породице, обично смо Француски говорили, читали, писали, мислили, иа чак и Богу се молили. Како отворим очи, ја започнем дан овом молитвом на Француском језику: „Господе, дај микрепости да одолим, стршкења да патим, и иостојанства да издржим". Осим тога морала сам евојој помајци свако јутро на глас читати по једну главу из светог писма.