Stražilovo

■нз '21 к-

Француски језик био је код нас у толикој части, да сам и на исповести нре причешћа читала молитве на Француском језику. Госпођа Тургењевљева није била нежна мати. • 11е само да ј е тукла свој е .слуге, него ј е шибала и своје рођене синове. Иван Тургењев сам ирииоведа: „Шибали су ме ни за шта, скоро сваки дан. Један пут ме неко оптужи матери за неку кривицу, коју ја нисам учинио. Није дала себи ни толико труда, да ме испита, него ме с.таде одмах шибати, својом сопственом руком. Бадава сам је питао за узрок тој казни. Она ми је одговарала тиме, што ме је непрестано шибала. Кад сам јој сутра дан рекао, да ја никако не знам, за што сам био бијен, она ме стаде на ново воштити, говорећи, да ћу сваки дан бити бијен, докле год не признам своје кривице. Тада ме обузе такав страх, да сам одлучио да побегпем у свет. Те ноћи устадох, обукох се те пинајући ио мраку дођох у ходник. Не знађах куда ћу, знађах само толико, да дуже не могу остати у овој кући, да морам ма куд бегати, где ме не би могли никада иаћи. Еао крадљивац пођох на прстима даље,' кад наједан иут стадох, сав укочен од страха. Опазио сам свећу; неко јс долазио мени У сусрет. Срећом беше то мој стари учитељ, који ме узе за руку, чудећи се, да ме је у то време овде затекао, па ме стаде испитивати. — Хоћу да бежим далеко одавде, рекох му кроз нлач. — Да бежите одавде ?... Куда ? — Куд ме очи воде. — За што? — Што ме сваки дан шибају, а не знам шта сам скривио. — Нс знате, за што вас казие? — Кунем вам се, да не знам. Добри старац ме пољуби, одведе ме натраг у моју собу, и о"бећа ми, да ме више пе ће нико тући. Сутра дан оде мојој матери, и мора да ју је убедио/јер ме онај дан нису воштили. Што-се тиче мога оца, оп ме никада није узимао у обрану; напротив је држао, да сам заслужио шибе. Кад сам у вече додазио са сузним очима, да га пољ-убим у руку г он би ме корео:

— Но! Ти си ми лен дечко! Тако млад па тако неваљао! Ове би ме речи већма застрашиле, него и саме шибе, што сам их извукао. Целу сам ноћ мислио на то, а нисам се могао сетити, какво сам зло учинио. IV. Прва дела Ивана Тургењева — Мисли госнође Тургењевљеве о госпођи Вјардотовој Године 1841. иоврати се Иван Тургењев из иноземства, и дође у лето исте године у Спаскоје. Донесе собом своје прво дело „Параша". Једва да смо и мислили на то делце, које он донесе у материну собу; па не верујем, да смо о њему и говорили. Сећам се само једне изреке, којој смо се зачудили, а та је, да Се у добрим и отменим кућама не иије квас. Од тога дана нестаде кваса у нашој кући, на велику жалост моје добре учитељице, која га је веома радо нила. Иван Тургењев је врло добро познавао нарав своје матере, па није хтео пред њом никада отворено да искаже своје мишљење. Знао је да би то њу разјарило, премда је она нред њим са свим друга била. Хладноћа међу матером и сином настала је много касније. Но да ираво кажем, то и не беше хладноћа. Он се просто * ње клонио. Увидео је, да је борба постала немогућа, а могла је само довести до немилих иоследица. А да буде немаран посматрач свега опога, што се збива у материној кући, то би задавало његову милостивом срцу великих мука. Сећам се да смо једном сви били на балкону. Са Иваном беше и његова куја Дијана. Иван је био врло расположен и говорио је о литератури. На један иут скочи, и стаде брзим корацима ходити по балкопу. — Ох Боже, рече љутито; за што немам Нушкинова ума? Та он би могао сневати и нашег управитеља. Да, да! То је ум... А ја? .. Могао бих се заклети, да никада свога века не ћу ништа написати, што би ијоле вредило! — А ја опет, рече мати скоро љутито, не могу да нојмим, од куда ти дође та мисао, да ностанеш књижевник ?... Је ли то за нлемића ? Сам признајеш, да не ћеш бити као* Пушкин... Хајде де, још нисати у стиховима, али бити књижевник... књижевник! Знаш ли ти, штаје књижевник ?... Ја ћу ти рећи... Књижевник... то ти јс , тоти је.... Како да тикажем?... 11 (1, брља но артији за повце... Племић треба да