Stražilovo

чз 3

смијешећМ ес младић: имам да те јг.ешто упитам. — Не могу ... не могу. Чекају ме дома. — Стани часом, збиља гте ће те нико изјести! Али се убава сељакиња бијаше већ упутила, трескајући главом да не може. — Анђелија, чуј, Апђелија . . . један час само ... не буди опака — понављаше за њом ловац. Али се Анђелија не осврташе на његове ријечи, но придаде ногама, те је скоро пестаде за живицом. Поджаркијем сунчанијем зрацима ожедњела земља чисто дахташе. По загтрашеиом пољском друму, што се вијугајући кроз маслинске долове к мору спуштао, пролажаху натоварена кола, људи и животиње, гнто се кретаху на сајам у оближње село Дикло. Сељани пролажаху чопорима. Бјеху то нонајвише људи преплаиути од розопека,- жеие малене, окоште, црвена лица, запрашених хаљииа; дјеца, иловачине боје, опаљеие кике, што се унапријед весељаху колу и јеФтииим карпузама. На небу не бјеше ни једног облачка: големи свод изгледаше као неизмјериа капа од челика. Само се још гдјекоји ирамегт свијетле маглице витлаше пад суријем Велебитом. Из пожутјелих комушака помаљаху плави мосури зрела кукуруза. По стрништима зујаху ројеви од мушица, за којима се у потјеру дизаху зеленкасте гуштерице. У Франету бијаше срце јако узиграло ; да би се лијепој дјевојци онет приближио, он се упути тгиза страну ка сеоскијем ку ћ ам а. Ук}>ај пута, под једним големим храстом, затече неколико сељана, који се разговараху у осоју, чекајући да започие миса. Међу њима бијаше и Миш, у одијелу стајаћем; гта њему бјеше, наиме, чиста кошул.а од модра ностава и нова ттовцата црвен-капа па глави. Франето прође брзијем кораком мимо л>уде, одазвав се журно њиховом поздраву, и како стиже нрвијем сеоскијем кућама, а он угледа Анђелију извал>ену у хладовини, нод једном одрином у домаћем обору. Гла]>у бјетие паслонила мајци па кољеиа; ста-

рој ал' јогп прилично ћеперној старици, којој бијаше већ давтго иње на косу нало. — Бисте ли ми дале чашу воде, живе биле? уиитаће их учтиво момак. — Одмах, нгјор ! — одврати старица, и нодигавши обим рукама дјевојчину главу, отрча у кућу. — Атфелија, чему побјеже ... — пришану Франето цури, која се чисто снеби, кад га нред собом угледа — с.јутра треба да ме причекаш, јес' чула? Ал' ие мораш бјегати. Имам да ти иешто важно речем. Младица тти словца; бјеше се зацрвенила, као да си је жеравом посуо. У томе нал>езе старица бокаром хладне воде и иразном чашом у руни. Фраието сркпу двапуг из саме бокаре, захвали старој и оде. Сјутрадан, у зору, затече Анђелију са иеколико оваца иа ливади. — Анћице, ево дођох; послушај ме, биће боље за те. Сађи са сто.ком дол.е крај трстеиика. . . — Не могу, среће ми, ие могу... чека ме мати дома — и стадс купити овце, да се уклони. — Анђе, немој се дивл,ати, та ја само твоје добро желим; послушај ме, Аиђе, дођи... — Не могу, госиодине, не могу никако : морам ићи. — Ама не кињи ме тако, јаде! Зар сам збиља тако страшан, да ме се мораш клогшти? — И момак пружи руку да је ухвати око паса; ал' му се оиа истрже, шмигну листо на страну и умаче, погнавши нреда се овчице. Франету се учини, као да јој на иснрћеиим уснама сијевну лак осмејак; ои остаде за који час непомичан, гледајућ како се нура удаљује, па се онда упути кући, трескајућ главом и велећ сам у себи: припитомићу ја тебе, срно моја, почекај малко! Протече читава педјеља дана, а Фрапето ни да завири у ттоље; ама једиог јутра, ево ти га опет у потјеру за дјевојком; очи му сијеваху као никад дотле. И кад се сунце високо над гором истаче, угледа је за једпим џбугтом, гдје се умиваше у нотоку, штотто извираше испод зеленог раста. Бијаше цура расплела дуге нлетенице и загазила у воду до кољеиа.