Stražilovo

-13 3

8 ЕЗ-

Путујућн но добрима 1'оснође Тургељевљеве, дођосмо и на добро њене матере, где је Варвара Петровна про ела своје детињство. Стари замак беше скоро са свим нануштен. Па пеким прозорима не беше ни стакала. По гато се мати мало одморила од пута, обиђе са мном у друштву сву кућу, да прегледа све собе. Уђосмо најпреу врло узану, дугачку и доста тамну дворану. Породичне слике чисто љутито гледаху па нас из потамнелих оквирева. У дну на узвишсну месту, стајао је лик ода госиође Тургењевљеве. Не могу да појмим, како је доснела дивна Грезова слика међу ова мрка лица. Слика је та приказивала младу девојку, са голубом на руци. Из ове дворане одосмо или у ходник или побочну собу, не могу се тачно опомепути; алп сам се зачудила, кад сам видела једна врата, бари адирана исирекрштаним, дебелим даскама. Приђох ближе вратима и метох руку на стару бакрену кваку, која је вирила измсђу Дасака. Госпођа Тургењевљева зграби ме за руку, и иовика: — Не дирај у то ! Ие дира.ј ! Те су собе проклете. Не ћу никада заборавити њена нагласка, пи израза на њену лицу. Тако јс пзражен био ужас, мржња н беснило. Пре по Јпто добнх времена, да дођем к себи, оца ме одвуче далеко од тих врата. Ту сам видела и наслоњачу мајке Иваиа Тургењева, на којој је издахнула, по што је пајпре сама платила свештенику, да јој чита мо штву на исход душе. Иван Тургењев описао је своју бабу у „Ловчевим записницима". Кад помизлим на прошлост материну, онда тек могу да растумачим себи њен несрећни карактер. Ни њезин удаја не бешс срећна. Она је добро знала, да је н>у њеи лепи муж узео само за љубав п.сзину богатству. Више је пута имала прилике, да се осведочи о његову неверству. Па ни њсзина деца — ја их не окривљујем — ииеу одговорила материну очекивању, њеној амбицији и њезиној пади. Никола се, и иротив њезине воље, ожеино спромапшо. Иван је постао кн.ижевник, а то беше срамно у њеним очима. Кад је умрла, њен се еин још не беше ироелавио. а његова прва дела пе хтеде ни да чита. Све је то дражило њезин карактс, њси десиотизам поетајаше свакпм дапом свс нсспоснији.

IX.

Моје патње — Притворна сжрт — Вабрана да се не светкује Ускрс Живот код госпође Тургењевлзеве постаде несносан, не само за њене л>уде, него и за мене. Често је за време мога учења долазила, да ме испитује. Моја је учитељица стрепела, а ја сам се тако застрашила да сам заборавила еве, кад оиазим њено строго лице. Кад сам у двораии шила, непрестано ми је говорила: — Како то држиш иглу ? Што ћутиш ? Ја јој одмах иочнем што год нричати, али ме она одмах прекине: — Ти само умеш да брбљаш. Ако по несрећи испустим маказе: — Ала си невешта! викиула би а глас би јој за^рхтао. Уз то би заискала капљице па их мирисала а цело би ми време пребацивала: — Ти си неблагодарна; ти зпаш, да сам болесна и да ме најмања лупа узбуди. Ти не мислиш ни на шта! То није било нехотице. исго си баш хтела 1 Така пребацивања нису ме баш могла развеселити. Ја сам волела матер и била сам увек готова, да јој чиним по вољи, пак за то су ме та пребацивања и болела, Ако сам се -због-тога енсвеселила, она је н?. ме строго викала: — Ходи овамо! Ја бих јој се ириближила, — Шта ти је? . . . Питам те, шта ти је? Ја не одговарам. — Да ниси болесна? — Нисам, мати. — Внам, знам; ти сс срдиш па меие . . . ето ти сад онет! На то просие онда на мене читав пл.уеак иребацивања иа ме онда истера из собе, и даде ме затворити у дворану или стаклену башту. Ако сам се после грдње усил.авала, да будем весела, да јој докажем, да се пе срдим, ни то јој ие беше ираво. — Што си тако весела? Теби је све једио, или те грдила или частила, Ти си пеблагодарно створење, без срца, без осећаја. Ја ти пребацујем а ти се смејеш. На пол.е одавде! И тако је то текло сваки дан. Годипе 1845 Октобра 28 притече извапредном лукавству. Хтеде да види, ко је Љуби и поштује. Био је то дан рођења Ивана Тургењева. Сваке године на дан рођења п.езипих сипова, па