Stražilovo

чз 50 ез-

ПОШЉЕДЊИ БУРИЋ Приповијетка с Приморја (Наставак)

р IV. у се, у том хладовитом скровишту, ЛЈЖ) и кашње чешће састадоше, да своју тајиу љубав од немилостивих очију Скрију. Анђелији чисто бијаше, као 1 да се преиородила. Сав жар, сва страст, коју је љен дјевојачки нонос испрва ушуткивао и Коју је тек по гдјекоји поглед издавао, сва се та страст бијаше сада иаивно распламтила, те је сву прожела. Кад би му јутром рано на састаиак дошла, те га из далека угледала са псетапцем, које нред њим чепукаше, цури се чињаше е је више на небу него на земл.и. Он би баиуо преда њу ведра и насмијана лица, раширио руке, најемахом на.своје груди притискао, док јој се псето уз бедру пропињаше, залајкивајућиимашућирепом. Бедној се сељакииЈИ кашто чињаше, као да сања, као да то сличи бајци иекој, што је још дјететом уз огњиште од бабе слушала. На кад би тако са својим војном неколшко л.у • бавних часова у арајству провела и дошао час да се растану, опда би се цура нацраено уозбиљила, пала своме драгану на груди па се од јада сва узјецала. Затим би дигла главу, упрла у њега своје веље очи, па га дуго у лице гледала, као да хоћаше да му у дно душе загледа. Ои би је тад љупко загрлио, па јој се осмијехнуо оним благим осмијехом задовољства, који иаличаше осмијеху мора, што се сталожило након буре и олује. Младица би тад уздахнула, оборила главу, а очи би јој се засјале од суза. •— Та није могуће, рекла би му гдјегод, ти ме вараш! Еј, да сам се којом срећом у господском дому одњихала, могла бих се и тој срећи радовати, ал' овако сиромапша и неука . . . Он би је тад стао карати: нек се, вели, мане тијех неепретнијех слутња; пе бјеше ли јој тврду вјеру задао, да ће је својом назвати, њу или никоју другу? Она би тад њему: — Прости, мило моје, прости; али ево,

кад промиелим, да се јанијесам за тебе гојила, по за човјека, коме ћу брашеницу мијесити и у поље ручак носити, лијепо се сама себи чудим, како могох да запристанем уз човјека, од којега ме удес још у мајчиној утроби раздвајао. Али што ћу, кукавица, кад ие имадох снаге да ти се онрем! — Анђе, нрекипи —■ уиао би тад оп —: ти знаш да ја не волим, да о мојој љубави сумњаш. Она би се тада јаче уза и, п]>ил,убила, па му тихо пришанула: — Не кињим ја тебе, што се тобож сама себи бојим, но те кињим ради овог иевиичета, што ми под срцем дакће. Та то је твоја крв, Франето. Промисли само, што би се од њега догодило, кад би иас ти оставио! — Мани се — опет би он — тијех црнијех слутња, А иће. Ја сам ти своју ријеч задао, и што сам рекао, рекао. Другда би му се напрасно из загрљаја извила, иа га напречац упитала: —• А када ћеш, мило моје, да о иашој ствари проговориш с татом? Он још ништа не зна. — Није нреше, одвратио би он, имаћемо кад. Ама се она не предаваше. — Како није преше, кукала, кад већ једва могу да од домаће чеЈвади своју ногрјешку тајим. А шта ће од мене бити, кад се моме јаду довииу? Боже, ко ће остати жив од бруке и црна образа! — Не старај се ти за то — оц би њој —: то је моја брига. Сасвим тијем, ма колико је љубазпик њеи тјешио, потајпе стрепње ие могаху да је умину. Осјећаше у свом срцу неку нразнину, која с дана у дан дубља ностајаше. Ма колико се пред њом клео и стару јој вјеру нонављао, она лијепо осјећаше, е се у његовој љубави иешто измијенило; иа јој сада и много рјеђе долажаше. Прошло би гдјегод но читавих петнаест дана,