Stražilovo

-43 51 вз-

а ои у село ни да завири. Кад би пак дошао. а он Има |аше увијек готов изговор, да се што ирије из љетииковца удаљи. Чекају га, вели, у граду силни нослови, на мора да отиде. Она би га ћутке слушала, а овамо јој је од јада срце пуцало. Најзад би је њешто у грлу стисло, на би у горки плач бризнула. — Та он је, вељаше, очито вара . . . сада бјеше томе сигурна! Гдјегод би је он тјешио и слаткијем ријечима храбрио; а гдјегод би се, богме, и збунио, па преда и»ом ка' осуђеп стајао, не проговарајућп пи рнјечи, да је тужну утјеши. Једио вече, на растанку, нриви се опа тако чврсто уза њ, гуитећи се у нлачу и квасећи га својим врелим иољупцима, као да збиља слућаше. е га дуго не ће видјети. Затим се отрже од њега, и он оде ћутке, пушком о рамену и пашчетом, које за њим зврљаше. Опа га очима испрати, догођ га нестаде у помрчини; п'онда уздахпу и оде кући. Бијаше истом зенуло нрољеће. Кад у1)У у кућу, мати јој тамап ужижаше лукијерницу. Отац, сухоњав и већ гронуо старац, сјеђаше у обору. Бијаше блиједа као криа, а при оној мртвој свјетлости изгледаше још блијеђа. Старица је погледа, и кад је видје оиако изнурепу, са очима надутијем од плача, забрину се, па је упита што јој је. — Нијесам нешто најбоља, мати, рече. — Бог с тобом, дијете: да ти се није вратила грозница? — Није, мати, ио ме нешто забол.ело у ожичици; малеикост, проћи ће. Уђе и отац, иа је погледа својим мутним очима, па пола угашеним од старости и еупчане жеге: — ПГто је теби, дијете? — Ништа, тата... мука нечесова у ожичици; то ми се, има неко доба, чешће ноцавља, Ироћи ће, не бој се. Ама дани пролажаху један за другим, а оиоме ноболијевању пикад краЈа. Од (Настат

Франетова задњег ноласка бијаше протекла једна, двије, иа и три недјеље дана, а од њега никаква гласа. Цурипа се слабост нретвори сада у праву бољетицу: блиједа, раскосмапа, сузнијем очима, што јој се блистаху као у лудилу, не хајаше она више ни за какву домаћу работу, а пред родитељима, који је у чуду посматраху, настојаше утаман да се начини равнодушна. Но, оии се своме јаду почињаху кан'да ставл>ати. Опо блиједо, процијеђено лице, оиа честа туга у ожичици, све то ие бијаше, ваистину. без пеке. Оно им дијете њешто кријаше. Једпог јутра, у прозорици, кад се остали укућани разиђоше којекуда за послом, навале родитељи на њу у постел.и, н тешкијем клетвама нагнају да им се исновједи. Она се испрва отимаше, кунећи се у клупко нод иокривачем, да своју срамоту прикриј е. — Казуј, кучко, с киме то згријеши! И након дуга јецања и пренемагања, кад већ хтједоше да је шакама убију, исирича им све иотанко, давећи се од плача и од сињег иа срцу терета. Стара цикну, као рањена гуја, па се стропошта онесвијештена на тле. Старога ухвати дрхтавица, стаде да чуиа своје часне сједине, док му крупне сузе потекоше ииз лице. — А што учини, кћерце, пашло те грдп.к), ка' је и мене с тобом! Шта се изгуби с онаким ђетићем, брука те знала, као ми данас кућу зна! Да се сјети чија си кћи и што је женски понос, шћаше се прије удавити, но ми ту срамоту на образ навући, кучко, а не кћери! А што ћеш сада, о.јађела друго ? Зар да те оиаки госиодичић кући одведе? А не знаш, знали те јади, да се онај родио, да га служиш, а не да се с њиме дружиш? Сад ето те тамо твојој судби: ја отресох од тебе скуте и рукаве, и нека ти Бог прости, што ми у старе даие ову бруку на кућу нанесе!. . . Шћаше старац и даље да настави, али му уздаси грло стегоше, не мога напријед, но се сруши јецајући уза своју старицу. ће се) Марно Цар