Stražilovo

Чз 132

МРКИ ВУК И С Т 0 РИСКИ Р 0 М Л II А Д А М А К Р Е X 0 I? ,1 Е Ц К 0 Г А П ревв О с пољског Рајко (Настакак)

арта, жена Винчева, кад ју оставише сви ' стари двораии и верне сдуге, иресели сс из Шамотула у Познањ, надајући сс, да 1,с онде наћи поузданијега склоништа. Војвода имађаше онде велик двор, и ту се настанила Марта с детенцетом и неколико најмљених слугу, у осами и великој жалости. После љутих мука од крсташке најезде, претурила је ту нов страх од чешке опсаде, која је непосредно иретила Познању. Јер кад крвни непријатељ пољскога нлемена, Лап. краљ чешки, доанаде за крсташку ногибију, заболи га то јако као савезника побеђенога Реда, а бојећи ее да се Пољаци врло не осиле, скупи сву снагу и крене иа Познањ, да, то место притисне оисадом. На срећу ипак побоја се своје дрскости и јуиаштва крал.а Владислава, па се махну намерене опсаде и повуче се, са срамотом игубитком, до Вратиславе. Заказаше се тада, по свима храмовима, службе захвалнице; народ се узрадова врло, кад се оиоравио од страха; а у Познањ, који се је тако готово чудом избавио, стадоше се стицати из околица, оиустошених крсташком најездом, да у граду потраже номоћи код милостивих и имућнијих људи. Беше, до душе, п ту велика невоља, али бар живот беше сигурнији, него по селима и нутевима, где су жарили и палили витезови разбој ници. По кад стадоше све јаче навирати гомиле тих јадника, који често беху на све брзи, постајаше инак из дана у цан тежи живот жеии зачетника тих песрећа. Двор војводии опкоља ваху често иијане руље, изазивајући, претеЈш и бацајућп гадне клетве. Не беше мира ни дан.у ни поћу; жену пздајпикову нико не смеде узети у обрапу, а дошлоје и дотле, да јој ие хтедоше продавати јела у граду, да је морала трпети глад. — Погано гнездо треба упиштити! — говораху. Док се једнога дана нс појави у двору стари Вартош, кога зваху Силом, због велике снаге у рукама, сиромашаи тпљахтић, а од младих годииа слуга војводии. Оставио га он у оном часу, кад .е Винч нребегао у Даријепбург; Вартош је одмах

отишао у краљевски табор, да сс јупачки борн против свога издајпичкога госнодара и кретатнких чета. Уз храбра витеза Прибислава Напивоиа од Еорка претурио је читаву ту крваву војиу, иа се, после победе код Пловаца вратио у Познањ; а кад је зачуо ту за ногибао, која прећашежени Винчевој, смилова се јадној жени и науми да ју брани. А кад стаде иред н.у и подиже на њу туробан поглед, пеустрашено срце старога витеза растопи сс од суза. Толико осше бола, толико пеумирена очајања и бриге у том лицу, покривеном мртвачким бледилом, у том стасу сломљеном, погиутом к земљи. Беше то жена лених црта и врло краснс слике и прилике; али ју туга сави и сломи, изри боре по челу и лицу, угаси блесак у очима, а цриу, бујну косу посребри седииом пре времеиа. Бартош ју знађаше од детињства и врло миловаше. Знађаше он, како је свом силом одговарала мужа од издаје, како је иузала пред њим иа коленима, заклињала га свим па свету. Али гиев војводин беше неумитаи, огорчење без граница. Да се уклоии сузама и новим искушењима, Винч умаче, као злочииац, ноћу из Шамотула крсташком мајстору, и од то доба не имађашс војвоткиња ни за часак мира. Чињаше јој се, да сваки пораз, свака иова жртва, свака каи крви притискује новим теретом њену душу. И можда не би ни издржала толиких мука, да јој материнска љубав не додавашс спагс. Дуго без деце, измоли у Бога то детенце, које дође на свет баш у оном часу, кад Винч од Шамотула, на челу душманских чета, упаде у отаџбину да ју упишти и унроттасти. И гле чуда! У наточ мукама, што но пх трнљаше мајка, дете до1>е на свет здраво, јако, чило. Само на челу, горе код сленоочнице има ђаше крвав жиг, као желсзом иснаљеиу повезу, коју ношаше војвода иа своме грбу п која се званте Налепч. Мати притиште, од тешке радости, иоворођенче на груди, ал кад снази то зпамење, врисну очајио н паде у несвест, а сви, који то видеше, стадоше упренаштени шапутати: