Stražilovo

чз 131 Е>-

С.унце је већ почело да ее еклатт.а :>аходу, Да би војници радили е вољом те да се иосао брже сврши, — еам старешипа узе ашов и ирви удари у земл,у. Сад м војпици иавалише на посао и јопт није била иоћ а батаљои се опшапчи како ваља За све време рада старешина је свуда обилазио и живо подстрекавао да се журе. Сваки час је узимао у руке то будак то ашов, те заокружавао липије опкопа, и кад је све било готово, очииски иохвали своје „ђетиће", пареди да се раздели напојтшца и даде вољпо да се војници одморе. По што ,је још поетавио страже, старешипа оиомену своје „ђетиће 1 ' да буду иа оирезу, тако, да иаизмеице по два сата спавају, на се оида, онако како је био обучеи, пружи у један ров, да и сам мало отпочипе. Војиици полегаше у гомилицама, и ма да су били већ са свим сустали, ипак тек ако је ио гдекоји одмах склоиио очи. Пећина их је летпкарила разговарајући тихо. Свуд упаоколо владаше мртва тишина. Но небу се навлачили облаци као стада оваца, звезде су биле ретке, а пум месец час но би обасјао логориште, које изгледаше као окамењепо. Једшто страже шетаху тамо амо, а нзгледале су при месечини као дуси. На једаи пут, у једпој крајњој гомили, отпоче живлјИ говор. „Ама, л.уди, чусте ли шта но рече наш командир?" — заиита тек неки Баја. „ Ја...!" „Како да не !" „Богме чусмо!" озваше се поједини гласови. „Говори ти он, брате си ми мој, као да из књиге чита!" поче опет Баја. „Батп!" упаде у реч Радоје. „Пи иаш пона не чита тако из еванђел.а." „Ја. . . !" опет ће Баја. „Лено ти је то бити старешина, иа чова ти само зановеда." „11а иеко мора и да заповеда!" опазиће Јова. „И у кући, т'де смо сви своји, па мора бити старешипе." ,,0'ио јесте, мој Јово . . . у кући. Али тамо се кућа кући а овде кал.а да се гине (ТТаота

за ира' Г)Ога. без суђепа дана. Шта мпслига, брате Јово, да тако пешто сутра погипеш, а? Хајде ја, за мене тте ће ни иетао закукурекати, али ти, болаи Јово, тпта ће твоја млада певеста?" Јоваи као кришом ногледа око себе а из груди му те отс тежак уздах. На то се озва Радоје нрекориим гласом: „Мучи болан, Бајо, какав је то збор од тебе!?" „Е, какав? ТаКав! А да иего ћу сад вал.да прст у уво па да запевам таико гласовито! Јадио иам певање!" Ваја је био чудатт светац. Онако ттије био илашл.ивица, пије се бојао пи бесиа бика; кад се распали, ударио би сам и на десеторицу, али пикако му није годио војнички запт и ред Он је мислио да се на војску иде као на мапастиреки сабор. А како старешина није у томе знао за шалу, то је Баја, док је био у каеарни, скоро сваке недеље бар ио један нут одлежао анса. Њему се све чииило да га старешина онако „мрзи" те га, бајаги, с тога сваки час шал.е у аис. „Бала дохакаће Баја н тој сили, само здравља, Боже!" мислио је Баја, кад еу пошли па границу. „Некоме ће од нас двојице смркнути." И Баја је сад још безбрижније искакао из реда, али за то је тим више ускакао у „кочиће", камо га старешина често метао за казпу. Једном је био тако загрдио, да у мало што не дође нред ратии суд. Глава му је висила о кончићу. Алн старешипа га ипак ттоштеди, јер је зиао да је Баја неустрашим, а таквих л.уди треба, кад се бије бој с непријатељем. Његови другови и дотле су га уважавали као срчана човека, а од тада су га још више ценили, нокрај свег његова честа боравл.ења у „кочићима". То је још више осмелило Бају, те је увртио себи у главу да му „нико ништа не може". И збиља могао је да говори шта је хтео, никоме од његових другова није могло ни доћи па ум какова издаја, а још мање да му птто иротивурече. ће се) Манојло ђорђевиК Призренаи,