Stražilovo

-чз 157 н-

не тог сталежа: његов јад, патњу и голотињу. Те најмодерније сликаре највише занимају мале и незнатне епизоде из свакидањег живота она силна борба за опстанак, јер те слике иотпуно одговарају укусу велике већине. Али ако је уметник прави уметник, он ће онет у својој слици бити кадар, да и ту голу истину носвети својим личним осећајима. Прави уметник мора тежити увек за тим, да све оно, што му изгледа ружно, ниско, обинно и просто, заодене песничком одећом, да, у ону грубу и сирову материју улије духа, да је оживотвори. Тако су радили код Француза натуралисте сликари Миље и Бретон. Они обично приказују француског сељака ири тенгком му послу или при весељу и забави, онако масивна и груба, али за то онет не изражавају у својим сликама сасвим тенденцијозно тежину његова живота, него до иекде ублажавају, оплемењују ту истину дражима своје колористичне вештине. То су доста благе натуралисте. Они се у својим сликама још увек одликују лепотом боје и облика, они су и добри цртачи. Предмете својим сликама не траже у најнижој и најпростијој нрироди, него натурализам је истом онда ниско пао, кад је почео иросто да кошгра природу. Тако раде имиресијониете. Утемељач те на.јновије школе био је Е(1 иагс1 Мапе! (умро 1883). Та најновија мода у француском сликарству јонг није ишчезнула, као што обично код Француза свака мода брзо ишчезава, него је шта више ухватила врло дубока корена не само код Француза, него и код осталих светских уметника. Мапе! и 2о1а су два најбоља представника импресијонизма, онај у сликарству а овај у роману и новели, јер писац „АббогаоЈг" -а и није нншта друго, него Мапе! у појезији, само што је 2о1а много даровитији, него творац имнресијонизма. Један као и други најбољи су цртачи прљавштине, гада, смрада и тривијалитета. А ко је био моћан савезник Мапе1-ов? Уираво детињаста мржња на све доданашње основе и нравила у вештини и она неоправдана жудња, да поруши све, што је до сада важило и сматрало се као право добро и лено. Назори те најновије школе ови су: Слику не треба као до сада компонирати у атељеру, него на лицу месга, где је предмет. Треба све конвенцијонално у вештини напустити. Одати

се чистој природи и њу приказивати у потиуној па ма и у бруталној истини. Не треба се ни најмање држати оних оправданих назора старих највећих уметника. Утисак ваља са, свим савесно приказати, осећај у потпупој истини показати, ма како чудноват изгледао. Присталице те најновије школе у својим сликама сликају оно што виде, и онако, како виде, са свим непосредно, добро или рђаво, без икаквих одузетака, без икаква тумачења и околишења. Ти уметници сликају систематски само оно, што је гадно и ружно, из просте опозиције према лепоме, које је њима већ додијало. Они траже и бирају само оно, што је просто и ординарно, јер мрзе оно, што је елегантно. Ко ово ушчита а још случајно није видео ни једне слике тог импресијонистичког нравца, та.ј ће заиста помислити, да су ти уметници прави наследници Веласкеза и Рембранта, јер и ови су више пута напуштали хотимице спољашњу лепоту својих слика из просте љубави према ономе, што је пријатно и угодно. Али тим старим великанима служила је та хотимична ругоба и наказа само као посуд, у који су улевали савршену и потпуну лепоту осећаја и израза. Али код импресијониста не може бити о томе ни разговора. ЈГица њихових сли•ка обично су без икаква израза, иредмети на слици су тамо амо разбацани; управо од чега се нрави уметник клони, то они обожавају. Импресијонисте одбацише еве традицијонално у вештини. Хоће једном да посматрају природу са свим искрено, а не као до сада кроз наочаре овог или оног великана. Они одбацпше све школске манпре, школске рецепте, које, све скупа узето, врло много шкоде сликарском виђењу. А да ли те импресијонисте са свим добро виде и без оних наочара старих уметиика? Не виде добро. На њиховим сликама наилазимо само на јаке, жестоке боје, без икакве сенке и иолусенке, наилазимо на неку тврдоћу у изразу. А од куд та тврдоћа у изразу? Што не признају ону меку полусенку, која свако тело опкољава и која тада ону тврдоћу израза ублажава и даје иредмету мирнији и блажи израз. Једну заслугу импресијонизму не може одрећи ни највећи противник тога нравца, а то је: што су импресијонисте на ново подстакли изучавање деловања саме светлости.