Stražilovo

-чз 152 к-

ће им занат — јер то, што су они радили, није давно већ била уметност — патити под првашњим хришћанским култом те су марљиво тесали кипове и мазали иконе. Нарочито су женске волеле да имају кииова и икона, пред којима никад нису гасиле кандила и за које су са свим исто тако жртвовале, као што су жртвовали њихови преци у поганичко време. Био је то култ, који се преко старих поганичких навика народних сам од себе увукао у хришћанску цркву а ни мало се на њ ни освртали нису црквени оци, којима су важније биле догматичке пренирке. Тек кад је побожно поштовање кипова и икона мало по мало прешло у пусту празноверицу, почели се освртати на њ. Ревповање малоазијских секата иротив црквеие ортодоксије у ирвом је реду ишло против култа кипова и икона, за који су већ МоноФизите и Павлицијанци изјавили да је злоупотреба, која хришћанство поиижава до идолоноклоништва. * Тада се реши цар Лав III или Исавријски, као што га обично зову, да уништи култ кипова и икона или бар да га сузбије. Подупрли су га у том еиископи: Теодосије Е®ески, Тома Клавдијонољски и Константип Фригијски те Лав III године 726 изда од сената саикцијоноваи декрет, којим се осуђује култ икоиа. Но да би неко време штедео осећаје верних и народ иостенено навикао на своју ре®орму, нареди цар, да се за ирво време иконе обесе више те да се уклоне испред неносредног додира. Ну тај декрет царскога новотара постаде сигнал борби, која, одвратна у својој врсти а кобна. у евојим последицама, потресе државу из основа и узбуни сав хршпћански свет од јерменске висине до заиадних обала Италије, од северних граница државних на Дунаву до чак уиутра у АФрику. Црквена сс ортодокеија расцепила у два велика. табора, који се побише бесно и свиреио. Византија је одјекивала од страшне убојне вике иконаша и иротивника им. Сувише је касно увидео Лав III, како је непаме/гно ра( дио, кад је неприправљено хтео да унесе ре* Нарочито је то била секта Павдицијанаца, што се појапила била у Сирији и Јерменској, из које сс доцније у Тракији и Македонији развио Богумиливам; они су, наслањајуки се на Гностичаре, истицали моралну страну хришћанства а одбацивали су сву спољашљу црквеиост, нарочито пост, калуђерство, култ икона. и црквених утвари. Види о том мсђу осталим и моје „ВћкИеи иђег с1еп Во^ошШашпв." Прилог лисгу „Мипсћепег А11§ет. /еИипц" бр. 222. 1892.

Форму, којој је ваљало искоренити обичај, што је у народа дубоко ухватио био корена. Догме се свакако могле декретовати и скидати, јер њих маса није разумевала, али се тек тако с нсба па у ребра нису смели дирати обичаји и култи, који су народу ушли били већ у крв те му били све његово религијозно мишљење и осећање. Лав, место да иопусти, чврсто се држао онога, што је био започео. Владара тог, који је иначе био мудар државпик, занела је самовоља и нека врста религијозна заноса. Од таква усева морало је бити жетве. Хришћанској је цркви ваљало опет прекинути једну од оних онаких дечјих болести, ка.кву сваки организам у младости својој има да иренати Ма да је била заснована, да људима буде религија мира и љубави ирема ближњем, јавила се опет у оном одвратном лику, у којем се огледао Фанатизам, удружен са интолеранцијом и свиреношћу. Но боље да и не описујем ту борбу, која је трајала скоро читав век а иустила те се разбуктале најружније страсти човечје. Жени, Атињанци, снаси једног од највећих међу противницима икона, би суђено, да борбу о иконе на крвав начин заврши те да неиријатељима свога царскога војна а тиме и култу икона помогне да дођу до одлучне и трајне победе. Константин V или Конроним, како су га звали непријатељи му, умео је ретком енергијом и оданом љубављу према својим четама да утврди владу иконокласта бар за ирви мах.* Главна му је тежња била на крају вреднога му живота, да сину свом осигура наследство а династији исавријској набави потребну стабилност. Само је * Константин је сазвао сабор у Цариград, који се држао 10. Фебруара 754 у двору Ијеријону цод предсе дништвом самога цара, и који је укинуо култ икона. Риад, Александрија, Јеруеалим и Антијохија нису били заступљени, те с тога доцније тај сабор нису сматрали као васеленски. Култ икона буде проглашеп за јеретичан а осим тога буде забрањена и употреба кипова, па чак и крстова. Ни један византијски владар ннје после од стране црквених повесничара био неправедније оцењсн, него Константин V. Па ипак .је он, кад се човек не осврне на његову иконокластичку јересију, која је у осталом тада важила као наука ортодоксне цркве, био један од најславнијих визамтијских царева, јер је познатој му спољашњој политици нотпуно одговарала унутрашп.а политика запта и реда. Право дакле каже бЉћоп (вевоМеМе де$ а11таЦ§еп 81пкепб иш! епсШећеп ШЈегдап^ез Јез готјзећен АУеИгеЈећеб, IX свеска): „Похвала јеретичара мсра се свагда бацити на кантар, да сс одржи равнотежа према грдњама нравовераца".